Хенријета Лекс била је сасвим обичан радник на фарми дувана у америчкој савезној држави Вирџинија, међутим, у историји ће остати забележена као прва бесмртна особа
Текст: Катарина Стекић
Потомак робова, Хенријета Лекс била је сасвим обичан радник на фарми дувана у америчкој савезној држави Вирџинија. Ова Афро-американка је оставила за собом петоро деце пре него што је умрла од рака грлића материце у 31. години. Њена оставштина ипак превазилази овоземаљске границе и доводи је до бесмртности, и то у скоро буквалном значењу те речи.
Хенријета се пробудила једног дана 1951. године са јаким боловима у доњем делу стомака и отишла у болницу Џон Хопкинс, једину у близини која је третирала Афро-американце. Дијагностификован јој је рак грлића материце и подвргнута је радијумској терапији, која јој није помогла. У том периоду је медицина тек била у потрази за најбољим начином лечења рака.
Правила се генерална разлика између два типа канцера: инвазивног и неинвазивног. Погрешно веровање тога доба било је да неинвазивне канцере не треба третирати јер се не шире. Доктор Ричард ТеЛинд из Хопкинсонове болнице имао је другачије уверење. ТеЛинд је испитивао могућност да неинвазивни канцер представља само рану фазу инвазивног, те да ова два типа канцера доводе до истих последица.
ТеЛинд је за своја истраживања често користио узорке ткива пацијената без њиховог знања. Пошто дозволе за коришћење информација о пацијентима у истраживачке сврхе тада нису биле законски регулисане, није му се могло замерити. Пре почетка Хенријетине терапије, ТеЛинд је обавио операцију током које је узео узорке њеног канцерогеног ткива. Ово узорковање је такође обављено без Хенријетиног знања и дозволе. ТеЛинд је потом написао у њеном картону како је „добро поднела процедуру и напустила операциону салу у добром стању“, иако је Хенријета недуго након операције умрла.
Бесмртна ћелија
Њено ткиво је потом прослеђено доктору Џорџу Геју из исте болнице, који се бавио истраживањима у области канцера и био је решен да створи прву бесмртну људску ћелију. Геј је успео да одгаји ћелијску културу од Хенријетиних ћелија рака, која не само да је остала у животу, већ се и умножавала „митолошком брзином“.
Ове ћелије, прве in vitro одгајене људске ћелије, направиће потпуну револуцију у медицини и њихова употреба ће се нагло раширити у пољу медицинцких истраживања. Самом Геју ово откриће није помогло ни финансијски, нити га је спасло смрти узроковане раком панкреаса. Потребно је било три деценије да се открије прави узрок Хенријетиног рака, као и да је за „бесмртност“ његових ћелија задужен само један ензим.
Ћелије рака имају способност бескрајне митозе, за разлику од осталих људских ћелија које након одређеног броја деоба почињу да старе и умиру. Ову способност им омогућава ензим назван теломераза. Теломери, који се налазе на крајевима хромозома, код обичних ћелија се скраћују након сваке деобе. Због овог скраћивања хромозома ћелије евентуално изгубе могућност да се даље деле. Теломераза омогућава теломерима да се продуже након сваке деобе што ћелијама рака даје способност незаустављивог умножавања.
Ћелијска линија која је настала од Хенријетиних ћелија је по њеним иницијалима названа HeLa. Без обзира на ову „част“, породица Лекс није могла да пређе преко узимања Хенријетиних ћелија без њеног или њиховог знања, поготово што су за „бесмртне“ ћелије своје мајке сазнали тек две деценије касније. До тада су HeLa већ увелико биле раширене по целом свету, а чак су посетиле и свемир.
Етичка дилема која се покренула тада овековечена је и у делу Ребеке Склут „Бесмртан живот Хенријете Лекс“. Склутова је скренула пажњу јавности на причу Хенријетине деце која живе у вртлогу између неправде, расизма и једног од највећих научних открића века. У свом роману открива парадокс у ком Хенријетина деца, потомци жене чије су ћелије вечно задужиле медицину, живе без здравственог осигурања.
Тек након што је ова књига, објављена 2010. године, постала бестселер Њујорк тајмса, Хенријета добија надгробни споменик на месту где је сахрањена. На тај споменик је породица Лекс чекала више од пола века. Дан данас настављају да се воде полемике око етичности Хенријетиног случаја.
Научну вредност HeLa ћелија ипак није потребно дискутовати. Захваљујући овом открићу вирусологија и биотехнологија су процветале. Отворене су могућности испитивања и тестирања отпорности људског организма на све могуће услове – од вируса, преко радијације па све до живота у свемиру, у којем HeLa ћелије такође могу да преживе.
Захваљујући HeLa ћелијама коначно је утврђено да телесна ћелија човека поседује 46 хромозома. Након овог открића, могућности дијагнозе генетичких обољења и евентуалне превенције истих постале су стварност.
HeLa ћелије су инспирисале настанак ћелијских линија за остале типове канцера, попут MCF7 за рак дојке, или JuRKAT за леукемију. HeLa су евентуално довеле и до првог успешног клонирања. Клонирање матичних ћелија је условило и настанак вантелесне оплодње. Захваљујући испитивањима на HeLa ћелијама данас имамо вакцине за туберкулозу, полио вирус и многе друге болести. Заслужне су и за велики продор у разоткривању природе HIV-а, а њихова корист у медицинским истраживањима је још увек у процесу раста.