Како је, без много формалности, настало једно од најстаријих научних друштава у Србији и у Европи
Пише: Марија Видић
У Међународној години хемије, Српско хемијско друштво, једно од најстаријих научних друштава у Европи, обележава 114. рођендан. Мада се он прославља 14. децембра на Свечаној скупштини у Српској академији наука и уметности, тачан датум оснивања заправо је 15. новембар 1897. године (по јулијанском календару, односно 27. новембар по грегоријанском). Тог дана, једанаест учених људи, београдских хемичара, састало се у згради ондашње државне хемијске лабораторије у Београду (сада Институт за хемију, технологију и металургију) како би основали нову организацију.
Конкретан повод за оснивање Српског хемијског друштва било је једно важно писмо које је нешто раније стигло из Беча. Др Марко Леко, професор Велике школе и управник Државне хемијске лабораторије, добио је позив од Главног комитета III интернационалног конгреса за примењену хемију да у том догађају учествују и представници Србије. Било је важно, писало је, да се хемичари из Србије организују у одбор чији би циљ био да међу „колегама хемичарима изазове што живље учешће на том конгресу“. Леко је позвао угледне хемичаре да, како је писало у позиву који им је послао, покрену питање оснивања Српског хемијског удружења.
Први задаци
Ово њихово окупљање сами су касније у записнику назвали „претходни састанак“ Друштва. Из данашње перспективе веома је занимљиво поменути институције из којих су ови хемичари долазили. Наиме, на „претходном састанку“ су, поред Лека, учествовали и Марко Николић, који је био записничар, затим директор II мушке гимназије у Београду (иначе дипломирани хемичар) Јован Бедемлић, управник Рударске лабораторије Министарства народне привреде Коста Јовановић, државни хемичар у Београду Добросав Кнез-Милојковић, хемичар Општине Града Београда Александар Зега, као и професор гимназије у Београду Милорад Јовичић, хемичар Лабораторије Рударског одељења у Београду Војислав Прљевић, хемичар Управе државних монопола Јосиф Содомски, хемичар Државне хемијске лабораторије Радомир Мајсторовић и Лука Панић из Београдског апотекарског слагалишта.
Друштво хемичара преузело је улогу одбора који је требало да буде формиран поводом бечког конгреса за примењену хемију, а чланови су одлучили да Друштво одмах почне са радом, без икаквих статута и часника. Тако је, без много формалности, настало једно од најстаријих научних друштава у Србији и у Европи, а десето најстарије хемијско друштво у свету.
Неколико недеља касније одржан је састанак на ком су утврђени задаци Друштва: информисање о свему што се дешава у хемији и о њеном развоју, читање оригиналних радова из свих грана ове науке, решавање практичних питања, примена знања из хемије у што већем степену у свим гранама привреде, решавање питања о настави хемије у школама и уређење положаја хемичара у Србији.
Без формалности
Чланови су се одмах бацили на посао, а да још нису изабрали ни председника.
Током бомбардовања Београда 1941. изгорео је готово цео архив Српског хемијског друштва, па се о многим догађајима из живота Друштва током првих пола века постојања не зна много. Ипак, на основу сећања чланова и документације која је код њих сачувана, много тога је било могуће реконструисати. Зна се, на пример, да је до 1906. године одржано 60 састанака, а записници који су тада направљени објављивани су у „Наставнику“, листу Професорског друштва. Првом публикацијом Друштва сматра се посебан прилог „Просветног гласника“, назван Записници Српског хемијског друштва, који су штампани у Државној штампарији Краљевине Србије. Тих првих година на састанцима се највише говорило о резултатима радова чланова Друштва као и других хемичара, о резултатима текућих послова, питањима наставе и о хемијској струци и положају хемичара у Србији. Много се, на пример, говорило о аналитичком испитивању намирница које потичу из наших крајева, читали су се и радови из токсиколошке и судске хемије и о резултатима испитивања минералних вода.
Марко Леко, иницијатор оснивања Друштва, изабран је за првог председника тек 1904, докад је ова организација функционисала без званично изабраног првог човека, као и без статута. Леко је на том месту остао све до 1906, када је због дужег одсуства морао да одустане од ове функције. Друштво је, већ по свом јединственом обичају, наставило још неко време да ради без председника (није познато тачно колико), све док на ту функцију није изабран Сима Лозанић.
Велике промене
Друштво је наредних деценија упорно помагало развитак хемијске науке, али је, како се мењала земља у којој је основано, и само мењало своје називе и уређење, док је током ратова рад Друштва сасвим прекидан. Хемијско друштво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са две секције, у Београду и Загребу, настало је 1927. Четири године касније оно је постало Хемијско друштво Краљевине Југославије, када су активност и сарадња са другим, домаћим и страним установама посебно живе, а онда с почетком Другог светског рата поново замире рад Друштва. Оно је и расло и смањивало се: током прве две деценије XX века чланова Друштва има мање од 30, док их 1931. има чак 149, а по завршетку рата 139.
На првом послератном састанку Друштва, одржаном 27. августа 1945, предавање држи еминентни физичар, професор Павле Савић. Друштво наставља рад и врло живе активности, али поново „без статута и часника“. Обнавља се сама организација, као и њене везе са сличним установама у другим државама и међународним удружењима. Учлањује се у Интернационалну унију за хемију, а циљ Друштва је постао много свеобухватнији: „Сврха Друштва је окупљање свих стручних хемијских снага Србије ради активнијег деловања на пољу чисте и примењене хемије“, како је стајало у новом правилнику.
Тако је, укратко, прошло првих пола века рада Друштва.
Оно је са деценијама које су дошле порасло по броју чланова, али су сада крупнији и његови задаци и остварења. Друштво данас издаје часописе, активно организује научне и стручне састанке, као и значајна предавања из области хемије, бави се унапређењем наставе у основним и средњим школама, организује стручне библиотеке и размену литературе и додељује признања заслужним научницима и студентима.
Од свог оснивања Друштво је објављивало више часописа. Од 1985. све до данас излази „Journal of the Serbian Chemical Society“, а Друштво издаје и часопис „Хемијски преглед“, који са прекидима излази од 1950. године.
Најтежи дани
Деведесетих година Друштво је проживело своје најтеже дане, када су због санкција и изолације земље прекинуте све везе и сарадња са светом. Са Друштвом се више нико није дописивао, на позиве у посету више нико није одговарао, радови се нису могли објављивати у страним часописима, а Друштво је искључено из свих међународних организација. Производња у хемијским предузећима је готово замрла. Све се то одразило и на струку и саму институцију, која је, ипак, и у тим ограниченим условима наставила са радом, да би 1995. полако почела да се враћа свом уобичајеном начину функционисања.
Током 1997. године прослављен је 100. рођендан Друштва, које је тада чинило око 700 чланова, али је заправо оно одржавало везе са више од 3000 активних и неактивних чланова, као и онима који су током деведесетих напустили Србију како би каријеру и живот наставили у некој другој земљи.
Данас се Друштво бави популаризацијом хемије међу младима, покушавајући да пробуди интересовање за студије хемије. Сарађује са бројним институцијама у земљи, универзитетима и истраживачким установама, школама, Истраживачком станицом у Петници и другим организацијама. Члан је међународних асоцијација International Union of Pure and Applied Chemistry, као и European Association for Chemical and Molecular Sciences. Друштво је данас заиста велика организација – има око 800 чланова, међу којима су бројна имена српске хемије, али и људи који нису стручни хемичари, али су искрени заљубљеници у ову науку.
У припреми овог текста коришћени су подаци из књиге “Српско хемијско друштво – Историја, устројство, делатност 1897-1997) која је издата поводом обележавања стогодишњице Друштва.