Научници са МИТ-а су успешно вратили сећања изгубљена услед ретроградне амнезије, која се јавља као последица озбиљне повреде мозга, Алцхајмерове болести, трауматичних и разних неуролошких догађаја
Текст: Јелена Мијатовић
Научници са МИТ-а (Massachusetts Institute of Technology) успешно су вратили сећања изгубљена услед амнезије. У истраживању су користили лабораторијске мишеве са хемијски изазваном ретроградном амнезијом, која се јавља као последица озбиљне повреде мозга, Алцхајмерове болести, трауматичних и разних неуролошких догађаја.
Приликом истраживања коришћена је оптогенетика – техника која је комбинација генетике и оптике. Она светлом контролише неуроне који су генетски модификовани да буду осетљиви на светло.
Група научника је 2010. године доказивала да постоји популација неурона у мозгу који су задужени за активирање неког сећања. Користили су оптогенетику, тј. додавали протеине неуронима тако да би они могли да се активирају помоћу светлости. Популација неурона коју су истраживали налази се у хипокампусу.
На почетку најновијег истраживања научници су мишевима створили трауматична сећања. Били су истренирани да повежу одређену комору са благим електрошком стопала. То је довело до очекиване реакције код мишева – „скамењивања“. После неког времена, иако није било третирања електрошоковима, реакција се није променила и мишеви су се замрзли кад год би били у тој комори.
Затим су издвојили неуроне који су били активни приликом позивања сећања и у новој групи мишева, пре истог третмана, те неуроне модификовали су оптогенетиком. Ретроградна амнезија је мишевима изазвана инекцијама анисомицина, супстанце која зауставља синтезу протеина и ојачавање нервних веза, што је јако битно за шифровање сећања.
После враћања у комору, мишеви нису имали исту реакцију, тј. нису имали никаква сећања на трауматично искуство. Научници су затим користили плаво светло да би стимулисали неуроне за активацију сећања. Мишеви који претходно нису имали страх од улажења у шок-комору одједном су почели да испољавају страх.
Научници већ дуго дебатују о ефектима амнезије. Да ли она оштећује нервне ћелије тако да оне нису више у стању да складиште информације, или доводи до тога да су сећања једноставно блокирана и да не може да им се приступи? Већина научника се залаже за теорију складиштења.
Директорка Института Рикен из Јапана и професорка одељења за биологију са МИТ-а, Сусуму Тонегава, сматра да је теорија већине највероватније погрешна; амнезија је проблем погоршавања повратка сећања.
Ово најновије истраживање је показало да услед амнезије мишеви нису изгубили сећања, већ само нису могли да им приступе. Проблем је наиме у вези између неурона, а не у губитку података.
Томас Рајан, истраживач са МИТ-а и један од аутора студије, рекао је да она омогућава научницима да одвоје механизам за складиштење сећања од оних који организму дозвољавају да формира и да се присети сећања.
„Ојачавање синапси неурона који се активирају приликом формирања сећања је круцијално за способност мозга да приступи одређеном сећању или да се нечега присети“, рекао је Рајан. Тонегава је додала да се „прошла сећања не могу обрисати, али могу бити изгубљена и неприступачна“.
Рајан и Тонегава су закључили да ће ова студија подстаћи нова истраживања на пољу биологије меморије. Резулати још не могу да помогну људима са амнезијом и јако је тешко вршити оваква испитивања на људима, делимично због етичких разлога јер је процес инвазиван, али и због тога што су означили сећања у мозгу пре него што су она научена.