Тврдио је да је природа Бог, да је свемир бесконачан и да се састоји из мноштва светова. Спаљен на ломачи због ове тврдње, Ђордано Бруно је отворио врата за нови свет
Текст: Милош Арсић*
„Писали сте против папе и Католичке цркве, тврдили да је Исус мађионичар, да постоје непребројивост и спољни светови и да се Земља окреће око Сунца. Поставили сте вашу теорију о реинкарнацији душе, а не о паклу, тврдили да ће чак и зли људи бити сачувани, а да је магија легитимна и да су и апостоли били мађионичари.“ Ово је било читање оптужнице Ђордану Бруну (1548–1600), италијанском научнику и истраживачу.
Право име једног од чувених италијанских научника, рођеног средином шеснаестог века, који ће презиме породице Бруно учинити познатим целом свету, јесте Филипо. Потиче са југа Италије, где је још као дете, у петнаестој години, постао искушеник у доминиканском манастиру и добио име Ђордано.
Његов научни рад углавном се базирао на филозофским и астрономским истраживањима и закључцима. Био је под великим утицајем дела Николе Коперника од кога је прихватио хелиоцентрични систем, односно систем у чијем је средишту Сунце, а око кога круже Земља и остале планете. Ипак, он је у својим истраживањима отишао и корак даље.
Тврдио је да је природа заправо Бог, да је свемир бесконачан и да се састоји из мноштва светова и духовних суштина који су центри сила. Иако је образован у складу са средњовековним хришћанским учењем и филозофијом, побунио се против свештеника, јер, како је он рекао, желе да га одвуку од узвишенијих размишљања.
Побегао је из манастира када је оптужен за јерес и петнаест година лутао Европом да би на крају допутовао у Париз, где наставља свој рад. Због доброг односа са краљем Француске, добио је титулу доктора теологије, и постаје ванредни професор. У својој тридесет петој години посетио је Оксфорд, где је одржао предавања о бесмртности, реинкарнацији душе и хелиоцентричном систему. Краљица Елизабета изразила је велико одушевљење његовим радом.
Након што се прославио, племић Мочениго га позива да се врати у Италију, односно у Венецију, и ради као приватни учитељ. Ово је била највећа грешка коју је Ђордано икада учинио. Вратио се у Италију, што је према историјским чињеницама племић искористио и предао га Млетачкој инквизицији.
Након дугог процеса добио је шансу да порекне оно што је рекао и тако сачува свој живот, али он је, поносан на своје закључке, то одбио. Оптужница пред погубљење је гласила: „Он научава науку о мноштву светова и бесконачности свемира.” Спаљен је на ломачи.
Мада су се његова запажања показала тачним, Ђордано Бруно није био прецизан у тумачењу идеја као што је мноштво светова и центри сила. Своје закључке износио је тако да су они сувише лако могли да буду протумачени као јерес. Платио је, на крају, превисоку цену.
Пола миленијума касније, Ђордано Бруно нам нуди другачију слику човека, не само пионира на путу спознаје, који мења свет науком, већ и сопственим животом.
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.