Tvrdio je da je priroda Bog, da je svemir beskonačan i da se sastoji iz mnoštva svetova. Spaljen na lomači zbog ove tvrdnje, Đordano Bruno je otvorio vrata za novi svet
Tekst: Miloš Arsić*
„Pisali ste protiv pape i Katoličke crkve, tvrdili da je Isus mađioničar, da postoje neprebrojivost i spoljni svetovi i da se Zemlja okreće oko Sunca. Postavili ste vašu teoriju o reinkarnaciji duše, a ne o paklu, tvrdili da će čak i zli ljudi biti sačuvani, a da je magija legitimna i da su i apostoli bili mađioničari.“ Ovo je bilo čitanje optužnice Đordanu Brunu (1548–1600), italijanskom naučniku i istraživaču.
Pravo ime jednog od čuvenih italijanskih naučnika, rođenog sredinom šesnaestog veka, koji će prezime porodice Bruno učiniti poznatim celom svetu, jeste Filipo. Potiče sa juga Italije, gde je još kao dete, u petnaestoj godini, postao iskušenik u dominikanskom manastiru i dobio ime Đordano.
Njegov naučni rad uglavnom se bazirao na filozofskim i astronomskim istraživanjima i zaključcima. Bio je pod velikim uticajem dela Nikole Kopernika od koga je prihvatio heliocentrični sistem, odnosno sistem u čijem je središtu Sunce, a oko koga kruže Zemlja i ostale planete. Ipak, on je u svojim istraživanjima otišao i korak dalje.
Tvrdio je da je priroda zapravo Bog, da je svemir beskonačan i da se sastoji iz mnoštva svetova i duhovnih suština koji su centri sila. Iako je obrazovan u skladu sa srednjovekovnim hrišćanskim učenjem i filozofijom, pobunio se protiv sveštenika, jer, kako je on rekao, žele da ga odvuku od uzvišenijih razmišljanja.
Pobegao je iz manastira kada je optužen za jeres i petnaest godina lutao Evropom da bi na kraju doputovao u Pariz, gde nastavlja svoj rad. Zbog dobrog odnosa sa kraljem Francuske, dobio je titulu doktora teologije, i postaje vanredni profesor. U svojoj trideset petoj godini posetio je Oksford, gde je održao predavanja o besmrtnosti, reinkarnaciji duše i heliocentričnom sistemu. Kraljica Elizabeta izrazila je veliko oduševljenje njegovim radom.
Nakon što se proslavio, plemić Močenigo ga poziva da se vrati u Italiju, odnosno u Veneciju, i radi kao privatni učitelj. Ovo je bila najveća greška koju je Đordano ikada učinio. Vratio se u Italiju, što je prema istorijskim činjenicama plemić iskoristio i predao ga Mletačkoj inkviziciji.
Nakon dugog procesa dobio je šansu da porekne ono što je rekao i tako sačuva svoj život, ali on je, ponosan na svoje zaključke, to odbio. Optužnica pred pogubljenje je glasila: „On naučava nauku o mnoštvu svetova i beskonačnosti svemira.” Spaljen je na lomači.
Mada su se njegova zapažanja pokazala tačnim, Đordano Bruno nije bio precizan u tumačenju ideja kao što je mnoštvo svetova i centri sila. Svoje zaključke iznosio je tako da su oni suviše lako mogli da budu protumačeni kao jeres. Platio je, na kraju, previsoku cenu.
Pola milenijuma kasnije, Đordano Bruno nam nudi drugačiju sliku čoveka, ne samo pionira na putu spoznaje, koji menja svet naukom, već i sopstvenim životom.
PIONIRI
Nauka je proces. Nove ideje, paradigme i znanja niču zahvaljujući radu hiljada ljudi. No, kroz borbu za tako osvojene koncepte, pojedinci preusmeravaju tokove saznanja. Ko su zapravo pioniri nauke?
* Autori serije tekstova o naučnim revolucionarima polaznici su Kolokvijuma naučnog novinarstva CPN-a.