30. новембар ЦПН и Биолошки факултет обележавају сто година од оснивања Београдске школе физиологије
Пише: Сташа Бајац
Центар за промоцију науке, у сарадњи са Институтом за физиологију и биохемију Биолошког факултета Универзитета у Београду, у среду 30. новембра, са почетком у 18 часова, у Галерији „Озон“ организује панел-дискусију под називом „Nulla dies sine eхperimento“ („Ниједан дан без експеримента“) поводом једног века од оснивања Београдске школе физиологије.
Овај догађај има за циљ да младима приближи физиологију, популаризује експериментални приступ, као и да ширу јавност упозна са ликом и делом проф. др Ивана Ђаје, нашег најуспешнијег физиолога и оснивача Београдске школе физиологије. Слушаоци ће бити у прилици да сазнају више о визионарским експериментима и испитивању хипотермије и да открију зашто овај феномен представља стање „на граници живота“.
Иван Ђаја (21. јул 1884 – 1. октобар 1957) био је српски биолог и физиолог и оснивач прве Катедре за физиологију у југоисточној Европи. Поред тога, био је и ректор Универзитета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности и први дописник „Политике“ из иностранства.
Физиологија је природна наука која проучава и тумачи физичке и хемијске факторе одговорне за настанак, развој и ток живота, са посебним акцентом на механизмима који надзиру и регулишу животне процесе, тј. одржавају хомеостазу. Она проучава како функционишу сва жива бића, од најједноставнијих вируса до сложених вишећелијских организама попут човека. Назив физиологија потиче од грчких речи physis (φυσις) – природа, и logos (λόγος) – наука.
Иван Ђаја, коме је мајка била Францускиња, а отац дубровачки поморски капетан, рођен је у Нормандији, али са шест година долази у Србију, где похађа основну школу. Студије завршава на Сорбони, где и докторира 1909, а наредне године се враћа у Београд и започиње свој истраживачки и академски рад. Рад овог истакнутог научника и књижевника допринео је великом угледу Института за физиологију, не само код нас већ и у свету. Ђаја је највеће резултате остварио на пољу терморегулације и биоенергетике, и захваљујући свом раду био примљен у Француску академију наука.
Убрзо по оснивању Катедрe за физиологију, Ђаја објављује монографију са резултатима својих истраживања под називом Ферменти и физиологија. За југословенске студенте написао је први уџбеник из физиологије Основи физиологије и у предговору филозофски истакао да је „промет материје и енергије основна појава живота, којој су подређене све физиолошке функције“. Његово интересовање за филозофију огледало се у једном ширем погледу на физиологију и науку уопште, o чему сведоче његова дела Трагом живота и науке, Од живота до цивилизација, Дубровачки разговори, Низ воду и Откриће света.
Врхунац синтезе филозофије и науке представља монографија L’Homme et la vie inventive (Човек и инвентивни живот), објављена у Француској средином 20. века. Oва студија је истовремено и јединствена општа физиологија природе и својеврсна енциклопедија функционалне анатомије екосистема или „филозофска екофизиологија“.