Елементаријум додноси наставак узбудљиве приче Филипа Шварма о три новинара: Грејему Грину, Малколму Магериџу и Киму Филбију
Текст: Филип Шварм*
Као што је протекле недеље најављено, пред вама је други, последњи део приче о тројици новинара – Грејему Грину, Малколму Магериџу и Киму Филбију. Први део текста погледајте на овом линку.
Шпијуни
Средином 1940. Филби у редакцији „Тајмса“ прима позив из Министраства обране: неколико дана касније, већ је члан једне од обавјештајних организација формираних у оквиру оружаних снага… Послије пада Француске, морнарица и шпијуни су све чиме усамљена Велика Британија располаже против Сила осовине.
Аматеризам долази главе већини војних служби почетком 1941. Али, не и Филбију – по реорганизацији безбједносног сектора, захваљујући знању језика и друштвеним везама, преузима га Пето одјељење МИ6 задужено за контраобавјештајни рад у иностранству. Провјера једва да постоји: породични статус и Кембриџ довољна су гаранција поузданости. Исти педигре доводи 1941. Магериџа и Грина у исту службу – подређени су директно Киму Филбију.
Послије рудименталне обуке, Грин одлази у британску колонију Сијера Леоне гдје прати активности вишијевске Француске у њеним посједима у Западној Африци.
Лондон и колаборанти из Вишија у необјављеном су рату: у нападу на базу Мерс-ел-Кебир у Алжиру, 3. јула 1940, британска морнарица уништава више француских ратних бродова; три мјесеца касније, пропада десант Британаца и Слободних Француза генерала Шарла де Гола на Дакар, стратешки важан град у Сенегалу; вишијевска армија у Сирији предаје се тек након крвавих борби током јуна и јула 1941…
На обје стране ове „споредне представе“ Другог свјетског рата има бар по седам хиљада убијених или рањених, а Грин почиње са шпијунским мисијама у вријеме највећег антибританског расположења међу Французима.
„Нема ничег гламурозног док у страху да вас не опази патрола лежите у грмљу кога брсте козе и биљежите узлијетања и слијетања једног авиона са прашњавог аеродрома у некој недођији“, пише послије рата.
Недуго послије Грина и Магериџ одлази у португалски Мозамбик. Ту изиграва лажног конзула у Мопутуу, а заправо настоји да спријечи шпијуне Осовине и њихових формалних и неформалних сателита да се домогну података о рутама конвоја дуж афричке обале: само од 1. аугуста 1942. до 21. маја 1943. њемачке подморнице потапају 1.974.384 тоне британског трговачког бродовља.
Окружен атмосфером свеопћег сумњичења, лицемјерја и сплетки, Магериџ тоне у тешку депресију до прага самоубојства. Срећом, половином 1943. заједно са Грином пребачен је на нове задатке са базом у лондонској централи. Разлог: ширење „Иберијске секције“ – пододјељење Петог одјељења МИ6 под вођством Филбија – са Шпаније, Португала и њихових колонија у Африци на Италију и Француску.
„Ким је стварао темпо и атмосферу у Петом одјељењу“, пише Магериџ. „По мом мишљењу, у њему је много јаче од било чега другог било одушевљење за чисту авантуру без обзира на идеолошки предзнак.“
„Свиђао ми се“, сјећа се Грин. „Док смо заједно радили, често би знали провести угодну вечер у неком пабу или ресторану.“
Амбициозан, сналажљив и шармантан, Филби је успјешан руководилац: за вјешта стварања логичних цјелина од неповезаних оперативних података и сламања бројних операција Абверових шпијуна на тлу Европе и Африке, одликован је високим Орденом британске империје. Нитко зато није изненађен када је 1944 – у предвечерје Хладног рата – именован за шефа Деветог одјељења МИ6 формираног за борбу против совјетских шпијуна; нитко није сретнији овим постављењем од главешина НКВД-а са Трга Љубијанка у Москви.
Бјегунци
У наредне двије године, НКВД ликвидира више десетина западних агената захваљући Филбију. Он остаје изван сваке сумње вредно испоручујући гомиле лажних, али и потпуно точних обавјештајних материјала спакованих у Совјетском Савезу. Потом одалази на важан оперативни положај у стратешки важњој Турској да би 1949. стигло кључно унапређење – Филби постај официр за везу МИ6 са ЦИА и ФБИ у Вашингтону. НКВД је у екстази, надмашена су и најлуђа очекивања.
„Имао сам много удјела у њиховом контраобавјештајном раду и морам рећи да су њихови резултати на терену били ближе неуспјеху него успјеху“, сумира касније Филби своју „сурадњу“ са ЦИА и ФБИ.
Ништа не траје вјечно. Средином 1951. МИ6 и ФБИ откривају двије совјетске кртице у британском министарству вањских послова, Гаја Бриџиса и Доналда Маклејна. Да би себе сачувао, Филби нема друго рјешење него да им пред само хапшење организира бијег у Москву. Цијена је огромана: због пријатељства са обојицом – посебно Бриџисом – одмах је осумњичен да је „трећи човјек“ НКВД-а.
Иако избачен из службе, Филиби није ухапшен. Све што истражитељи МИ6 могу скупити против њега само су танушне индиције, па након четверогодишње истраге дижу руке. Слободан и практично рехабилитиран, Филби одмах одлази у Бејрут за дописника „Обзервера“ и „Економиста“. Одатле између 1956. до 1963. крстари Блиским истоком, пише за новине, редовно одржава везу са МИ6 и, посебно – са Московом.
„Великој игри“ коначно долази крај 1962. када преко Финске на Запад бјежи Анатолиј Голицин: како овај функционер КГБ-а располаже конкретним подацима о дјеловању двоструког агента у МИ6, Ким Филби 26. јанура 1963. бјежи совјетским теретним бродом Долматов из Бејрута у Одесу – тамо га чека Лењинов орден.
У том тренутку највећег дебакла британске обавјештајне службе, Грејем Грин је на врхунцу славе. Мада му измиче Нобелова награда за књижевност, његове романе и новеле преводе у цијелом свијету, по њима снимају филмове у Холивуду… Ипак, писац и даље није у миру са собом нити са окружењем око себе: попут јунака из својих књига не престаје да диже глас против империјализма, свих облика колонијализма, тлачења.
„Мора се изабрати неки правац акције и живјети по њему иначе ништа на свијету нема никакву вриједност. Што се мене тиче, изабрао сам да служим људима који стољећима гладују“, каже Грин кроз уста свог јунка у роману Повјерљиви агент.
Добро зна што говори. До позних година – у својству фриланцера посебне врсте – путује по Африци, Азији, Јужној Америци: из прве руке гледа биједу, сурову туђинску експлоатацију, диктатуре, прати ратове чији је једини циљ наметање глобалне доминације и увијек је на страни сваког тко се бори за слободу и живот достојан човјека – од Кубе преко Вијетнама до Уругваја…
Иако одлучно одбија „реални социјализам“ по совјетском рецепту и диктату, Грин не крије емпатију ни за радикалне љевичаре, нити за Кима Филбија:
„Често сам се питао: да сам у оно вријеме знао да је тајни агент… мислим да бих му – да му је у неком пијаном часу побјегло признање о томе – можда рекао да има двадесет четири часа да побјегне и тек онда бих га пријавио.“
Средином шездесетих, Грин одлази из Велике Британије; живи у Француској и, касније, у Швицарској, у некој врсти бијега од притиска протоколарних и друштвених обавеза.
Више него икад раније, Малком Магриџ води сукобе са свим и сваким: због текста „Да ли Енглеској стварно треба краљица?“ смјењен је са мјеста уредника угледног сатиричног магазина „Панч“; оштро протестирајући против сексуалне револуције и контрацепције губи дотадашњу подршку либералне јавности; описујући Битлсе као „четири чупаве лутке из кутије без талента“, постаје фигура за спрдњу међу омладином…
„Никад не заборавите да само мртве рибе пливају низ струју“, понавља пркосно.
Ипак, почетком седамдесетих Магриџ се све више склања у завјетрину налазећи у хришћанству одговоре на сва она питања што га прогоне читав живот. У том контексту држи проповједи на универзитетима, пише свјетске бестелере попут Исус – човјек који живи и свим снагама неуморно пропагира хуманитарни рад Мајке Терезе широм свијета; чини се да га управо њен примјер наводи на прелазак у католицизам. Мада знатно критичнији од Грина, ни Магериџ се не придружује опћој хајци на Филбија:
„У клими идеолошког сукоба, шпијун је краљ. Филби се може схватити као стварни Џејмс Бонд. Његове пијане љубави, његова чврстина, његова интелектуалност истинске су значајке и хероја Јана Флеминга…“
Епилог
Јесен 1968.
Под насловом Мој тихи рат излазе кратки и од КГБ-а темељито прочешљани мемоари Кима Филбија. Предговор британском издању пише Грејем Грин:
„Попут многих католика који су у доба краљице Елизабете радили за Шпањолце, Филби је имао хладну самоувјереност у точност свог суда, што је логичан фанатизам човјека који је једном открио своју вјеру и сада је не жели изгубити само због неправди и окрутности што га изазивају људски инструменти склони грешкама.“
Загледан у себе, Грин добро види и Магериџа и Филбија, и зато не греши.
„Ким је био дубоко разочаран начином живота у Совјетском Савезу, али никад није посумњао у своје идеале“, свједочи његова четврта супруга Руфина Ивановна Пухова. „Криви су били људи који су морали да их спроводе – идеали нипошто.“
Сва тројица – Грин, Магериџ и Филби – проводе животе у потрази за смислом људског постојања, за чврстим тлом у мору непрестаних промјена, патњи и странпутица свог времена. Вјера, комунизам и новинарство ту нимало нису случајани.
Филби умире 1988, Магериџ – 1990, а Грин – 1991.
*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.