Метахроника

Свет без Гаврила Принципа

У поплави конференција и политичких дискусија поводом стогодишњице Сарајевског атентата, увек можемо да побегнемо у алтернативну историју 

Текст: Слободан Бубњевић

Сарајево, 1914. година. Јутро, 10.45 часова, 28. јуна. Колона возила креће се Апеловом алејом, уз саму обалу реке Миљацке, донекле пребрзо за једну званичну делегацију. Спортски аутомобил „граф и стифт“, други у колони, превози Франца Фердинанда, престолонаследника Хабзбуршке империје, његову жену Софију и аустријског гувернера у анектираној Босни, генерала Оскара Поћорека.

Истовремено, група атентатора коју је, посредством мајора Војислава Танкосића, организовао озлоглашени београдски иредентиста Драгутин Димитријевић Апис, спремила је операцију која је у раној фази била усмерена само против Поћорека. Сат раније, у истој улици уз реку, након две пропуштене прилике својих сабораца, један од седам атентатора који су тог јутра у Сарајеву вребали аустријског надвојводу, Недељко Чабриновић, баца бомбу на аутомобил са престолонаследником. Међутим, атентат не успева, бомба се одбија од возила и рањава бројне посматраче. Чабриновић покушава да се отрује капсулом цијанида и скаче у Миљацку, али неуспешно.

Узнемирени Франц Фердинанд и његова супруга одлучују да након краћег пријема у градској кући крену у посету рањенима у овом нападу. Поћорек доноси одлуку да се, безбедности ради, промени путања и колона креће убрзано, право ка болници. Међутим, возач, Леополд Лојка код Латинског моста прави фаталну грешку – са Апелове алеје скреће на стару, раније планирану путању – у Улицу Фрање Јосифа.

Поћорек схвата грешку, виче на возача да заустави возило и крене назад. Лојка узалудно покушава да нешто предузме. Међутим, возило се сасвим зауставља испред Мориц-Шилерове посластичарнице. А ту, баш на том месту од свих места на планети, код излога са посластицама, случајно стоји један од седморице атентатора, размишљајући шта би могао да предузме након што су његови саборци узалудно покушали напад.

То је Гаврило Принцип, мршави, болешљиви младић од деветнаест година, сиромашни босански гимназијалац који се две године школовао у Београду, песник занет југословенском идејом, атеиста, изгубљени случај који спава по хаусторима и вуче се са полусветом, одбијен као регрут због лошег здравља, примљен у круг атентатора након више молби и пешачења све до југа Србије. Управо он, по друштвеном положају један од најбеднијих људи на планети, атентатор у ког је вероватно и Апис полагао најмање наде, посматра како возило стаје испред њега и затиче се очи у очи са аустријским принцом.

То је тај тренутак који ће преломити животе милиона других људи. Гаврило Принцип постаје човек који преокреће историју. Из џепа вади полуаутоматски пиштољ белгијске производње, калибра .38, са серијским бројем 19074 (само ово оружје ће доживети крајње узбудљиву судбину у наредним деценијама). Не двоумећи се, док Лојка промашује педалу за гас, Принцип са раздаљине од свега један и по метар испаљује два хица – у надвојводу Фердинанда и његову жену Софију.

Замислимо да је Гаврило Принцип промашио своју мету. Да ли би се месец дана касније, 28. јула, догодио Велики рат? Како би изгледао свет у том случају?

Познати југословенски историчар Владимир Дедијер, у књизи Сарајево 1914, закључује да је цео случај заправо „један од оних атентата модерног доба који су извршени до краја аматерски“. Но, његове последице су готово невероватне. Након овог, престолонаследички пар умире, дан касније уз Поћореков подстицај широм Босне се организују антисрпски погроми, а на бечком тргу Балхаус гневна маса захтева казнену експедицију, одмазду против младе балканске краљевине Србије.

У домино ефекту, рат Аустрије и Србије увлачи Немачку и Русију, као и Француску и Енглеску, а на крају и САД, у једну свеопшту, рововску битку у којој ће се борити 65 милиона људи. Тако ова криза у наредних месец дана прераста у најстрашнији рат који је свет до тада видео. Светски сукоб, Велики рат, обележиће цео наредни век, створити услове за Октобарску револуцију, подстаћи процесе који су довели до Другог рата и сасвим изменити дотадашњу цивилизацију.

На стогодишњицу почетка Првог светског рата, Гаврило Принцип, као и све оно што се догађало у лето 1914. поново су под лупом јавности. Међутим, ако желимо да и на други начин разумемо размере дела Гаврила Принципа, у општој поплави конференција, свечаности и политичких дискусија поводом Сарајевског атентата, увек можемо да се склонимо у алтернативну историју.

Шта би било да је Гаврило Принцип промашио своју мету? Да га је издао пиштољ, да се као и возач аутомобила држао првобитног плана, па уместо надвојводе пуцао у Поћорека, да није стајао испред посластичарнице код Латинског моста у правом тренутку или да уопште није постојао? Да ли би се догодио Велики рат?

Да до рата није дошло, у Европи би се још неко време наставио „деветнаести век“, како се често каже кад се говори о разорним ефектима овог сукоба. Релативни мир који је трајао од Наполеонових ратова био би и даље прекидан кратким и бурним међународним аферама, колонијалним експедицијама и општим надметањем за првенство у наоружању, технологији, спорту и освајању неосвојених подручја. Свет је већ био релативно оштро подељен на старе и нове колонијалне силе, а национална питања многих европских народа била су далеко од решења.

Истовремено, убрзана индустријализација, миграција становништва ка градовима и неподношљивост живота сиромашних слојева водила је ка све јачим унутрашњим нестабилностима – социјални немири и анархистички напади на власти били су уобичајена ствар у целој Европи. Свет није био у равнотежи. Сва европска друштва су кључала изнутра док су упоредо покушавала да надвладају суседе.

Популарна „метода“ разматрања алтернативне историје, која увек почиње питањем „шта би било да је било“ и којој савремени историчари, а и књижевници, често прибегавају, понекад може, барем за лаике, јасније да ослика историјске прилике о којима се говори

У тим околностима, историчари готово да не сумњају како би се рат свакако догодио. „Мала, провокативна мелодрама, која се одмотала у Босни 28. јуна 1914, имала је исту ону улогу у историји као ујед осе за хронично болесног човека који почиње да луди у болесничкој постељи“, сматра један од најугледнијих историчара нашег доба, Макс Хејстингс.

У књизи Catastrophe 1914: Europe Goes to War, Хејстингс описује видљив мањак истинске жалости која је наредних дана владала у Бечу поводом смрти престолонаследника Фердинанда, поредећи је са несразмерном жељом за одмаздом и решеношћу да се започне рат. „У остатку Европе, вест је примљена без узбуђења, због тога што су у то време такви акти тероризма били сасвим уобичајени“, каже Хејстингс, који сматра да атентат у Сарајеву није био чак ни аутентичан повод за рат, већ је само „искоришћен да оправда ослобађање сила које су већ биле у игри“. 

 У Историји Југославије у 20. веку, једној од најутицајниијих књига о савременој историји региона која се у последње време појавила код нас, Мари Жанин Чалић каже како је атентат био само „добродошли повод“ и како је Аустријска империја увелико спремала „тле за један велики рат који би омогућио неутрализацију Србије“. Истовремено, она подсећа да је то доба кад се у Европи јављају „два непријатељска блока, трка за наоружањем и експанзионистичка политка у Азији, Африци и Латинској Америци“. Она би се неизбежно сукобила због, ако не овог, онда неког другог повода.

Угледни амерички војни историчар Роберт Коули у књизи What if, нажалост непреведеној, која представља зборник узбудљивих алтернативних историја еминентних светских историчара, следи ову линију. Заправо, у чак три алтернативна сценарија посвећена Првом светском рату, случај Гаврила Принципа се и не разматра. Историчари покушавају да одгонетну шта би се десило да је дипломатија другачије поступала, да су ратни напори у бици на Марни текли другачије или да није било пруско-француског рата 1885. године. Сарајевски атентат се, заправо, и не сматра пресудним преломом.

Рецимо да је криза 1914. превладана, било да атентат није изазвао тако бурну реакцију или да је дипломатска утакмица одиграна сталоженије на свим странама, повод за конфликт би се без сумње само преселио изван Балкана. Роберт Коули сматра да би до сукоба дошло, али указује на нека савременија нагађања, како би овај рат „био велики сукоб, али он није морао бити светски“. 

То нас води ка још једном закључку – да би без Гаврила Принципа до рата дошло, али на други начин и са другачијим исходом. Сукоб око ресурса између старих и нових колонијалиних сила могао се, истина, догодити неколико година касније, али би у том случају оба блока била спремнија за рат, боље наоружана и организована, те би рат вероватно био још крвавији.

Опортуна у својој суштини, стара идеја да је свет коначно одрастао у Великом рату подразумева да без оваквог сукоба, без свих оних последица које је донео, ниједна страна не би научила колико је важно радити на изградњи мира. Та лекција, уосталом, није добро научена ни у версајској Европи, већ тек кад се, тридесет година касније, светски сукоб поновио. 

Сарајевски атентат је једнако утицао на исход рата, колико и на његов почетак, као снажан симбол који ће након општег сукоба бројним народима донети право на самоопредељење и – слободу

„Кључни доносиоци одлука – краљеви, цареви, министри иностраних послова, амбасадори, војни команданти и бројни нижи званичници – кретали су се ка опасности будним, прорачунатим корацима“, сматра Кристофер Кларк, аутор дела Sleepwalkers (Месечари), вероватно најпровокативније историјске књиге која се појавила уочи стогодишњице Великог рата. Будући да у центар драме враћа Принципа и атентаторе, Кларк је оштро критикован и пре него што је преведен и прочитан, неоправдано осумњичен да кривицу за рат сваљује на Србију и народе Балкана. 

Ово опсежно, узбудљиво дело, написано готово литерарним стилом, стога је изазвало бројне контроверзе у Србији и региону. Мада значајна страна историјска књига о Србији, која осликава сву сложеност унутрашњих процеса у Београду и Бечу, како уочи рата тако и деценијама пре тога, Месечари ће се у преводу на српски језик појавити тек у току 2014. и то само захваљујући смелости малог смедеревског издавача Хеликса, иначе специјализованог за научнопопуларна дела.

„Стављање Сарајева и Балкана поново у средиште приче не значи демонизацију Срба и њихових државника“, каже сам Кларк истичући већ у уводу дела да се симболички значај сарајевских догађаја не сме потценити. Но, оставимо ли по страни питање кривца, из ове књиге учимо нешто важније. Сарајево 1914. није било једини узрок рата у коме је погинуло 20 милиона људи, али је оно као симбол пресудно утицало на то шта ће за мале потчињене народе бити исход таквог сукоба.

Потенцијално, да се није догодио након Сарајева, неки алтернативни великоевропски сукоб готово сигурно би имао другачије локалне последице. На пример, рат је могао и потпуно заобићи балкански театар, исто онако како се то догађало током деветнаестог века. Непријатељство Србије и Аустрије, прокључало почетком 20. века у току пореског рата и анексионе кризе, могло је остати по страни у неком већем сукобу Француске и Немачке.

Без икакве сумње, у таквој историји, народи Балкана би и након великих европских ратова остали у саставу европских империја. И то се, међутим, не би односило само на Балкан. Вилсонов принцип самоопредељења који је малим народима Европе донео слободу, тешко да би, без балканског случаја, уопште био општеприхваћен у послератној Европи.

Мада се након распада Југославије оспоравају као злоупотребљени идеали, идеје Младе Босне (организације босанских гимназијалаца међу којима је био и Иво Андрић) којима је и Гаврило Принцип био надахнут, о ослобођењу и уједињењу западнобалканских народа, без симболике догађаја у Сарајеву не би нашле тле на коме би проклијале.

Програм Младе Босне заснива се на читавом веку стремљења српских и хрватских интелектуалних елита, али југословенска идеја је ипак била само једна могућа опција за народе Балкана. После Сарајева, а са тим се слажу модерни историчари попут Мари Жанин Чалић, младобосанска идеја постала је једина, решење коме нису могли одолети ни српски, ни хрватски политичари. Али, ни други народи широм Европе.

Замислимо Европу данас, вероватно уједињену, економски развијену и технолошки напредну, али сачињену од блокова некадашњих империја које су након ратова пронашле узајамну равнотежу у помирењу, велику унију где мали народи нису доживели своје самоопредељење, а у заједницу су ушли као делови великих постколонијалних држава.

Њихов положај би био упоредив са оним које имају регије попут Каталоније, а неостварена стремљења непрекидни извор тензија. Без малих држава, шаренило Европе било би монохроматско, а стабилност куће од неколико великих блокова била би очигледно мања. Прекасно, милошћу великих додељена, вероватно само делимична слобода, никад не би имала укус оне праве.

То нас води ка једином сигурном закључку који учимо из алтернативне историје – у свету без Гаврила Принципа, идеалисте са пиштољем који се у преломном тренутку историје затекао испред сарајевске посластичарнице код Латинског моста, било би мање слободе. 

Шта се, некад, негде, скрило иза? Истражите више кроз Метахронике…

 

МЕТАХРОНИКЕ

Свакодневне теме расту из корена чије је разумевање понекад скривено под историјским, друштвеним, технолошким наслагама. Кроз Метахронике, Слободан Бубњевић покушава да открије шта се, некад, негде, скрило иза?

Истражите МЕТАХРОНИКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs