U poplavi konferencija i političkih diskusija povodom stogodišnjice Sarajevskog atentata, uvek možemo da pobegnemo u alternativnu istoriju
Tekst: Slobodan Bubnjević
Sarajevo, 1914. godina. Jutro, 10.45 časova, 28. juna. Kolona vozila kreće se Apelovom alejom, uz samu obalu reke Miljacke, donekle prebrzo za jednu zvaničnu delegaciju. Sportski automobil „graf i stift“, drugi u koloni, prevozi Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Habzburške imperije, njegovu ženu Sofiju i austrijskog guvernera u anektiranoj Bosni, generala Oskara Poćoreka.
Istovremeno, grupa atentatora koju je, posredstvom majora Vojislava Tankosića, organizovao ozloglašeni beogradski iredentista Dragutin Dimitrijević Apis, spremila je operaciju koja je u ranoj fazi bila usmerena samo protiv Poćoreka. Sat ranije, u istoj ulici uz reku, nakon dve propuštene prilike svojih saboraca, jedan od sedam atentatora koji su tog jutra u Sarajevu vrebali austrijskog nadvojvodu, Nedeljko Čabrinović, baca bombu na automobil sa prestolonaslednikom. Međutim, atentat ne uspeva, bomba se odbija od vozila i ranjava brojne posmatrače. Čabrinović pokušava da se otruje kapsulom cijanida i skače u Miljacku, ali neuspešno.
Uznemireni Franc Ferdinand i njegova supruga odlučuju da nakon kraćeg prijema u gradskoj kući krenu u posetu ranjenima u ovom napadu. Poćorek donosi odluku da se, bezbednosti radi, promeni putanja i kolona kreće ubrzano, pravo ka bolnici. Međutim, vozač, Leopold Lojka kod Latinskog mosta pravi fatalnu grešku – sa Apelove aleje skreće na staru, ranije planiranu putanju – u Ulicu Franje Josifa.
Poćorek shvata grešku, viče na vozača da zaustavi vozilo i krene nazad. Lojka uzaludno pokušava da nešto preduzme. Međutim, vozilo se sasvim zaustavlja ispred Moric-Šilerove poslastičarnice. A tu, baš na tom mestu od svih mesta na planeti, kod izloga sa poslasticama, slučajno stoji jedan od sedmorice atentatora, razmišljajući šta bi mogao da preduzme nakon što su njegovi saborci uzaludno pokušali napad.
To je Gavrilo Princip, mršavi, bolešljivi mladić od devetnaest godina, siromašni bosanski gimnazijalac koji se dve godine školovao u Beogradu, pesnik zanet jugoslovenskom idejom, ateista, izgubljeni slučaj koji spava po haustorima i vuče se sa polusvetom, odbijen kao regrut zbog lošeg zdravlja, primljen u krug atentatora nakon više molbi i pešačenja sve do juga Srbije. Upravo on, po društvenom položaju jedan od najbednijih ljudi na planeti, atentator u kog je verovatno i Apis polagao najmanje nade, posmatra kako vozilo staje ispred njega i zatiče se oči u oči sa austrijskim princom.
To je taj trenutak koji će prelomiti živote miliona drugih ljudi. Gavrilo Princip postaje čovek koji preokreće istoriju. Iz džepa vadi poluautomatski pištolj belgijske proizvodnje, kalibra .38, sa serijskim brojem 19074 (samo ovo oružje će doživeti krajnje uzbudljivu sudbinu u narednim decenijama). Ne dvoumeći se, dok Lojka promašuje pedalu za gas, Princip sa razdaljine od svega jedan i po metar ispaljuje dva hica – u nadvojvodu Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju.
Zamislimo da je Gavrilo Princip promašio svoju metu. Da li bi se mesec dana kasnije, 28. jula, dogodio Veliki rat? Kako bi izgledao svet u tom slučaju?
Poznati jugoslovenski istoričar Vladimir Dedijer, u knjizi Sarajevo 1914, zaključuje da je ceo slučaj zapravo „jedan od onih atentata modernog doba koji su izvršeni do kraja amaterski“. No, njegove posledice su gotovo neverovatne. Nakon ovog, prestolonasledički par umire, dan kasnije uz Poćorekov podsticaj širom Bosne se organizuju antisrpski pogromi, a na bečkom trgu Balhaus gnevna masa zahteva kaznenu ekspediciju, odmazdu protiv mlade balkanske kraljevine Srbije.
U domino efektu, rat Austrije i Srbije uvlači Nemačku i Rusiju, kao i Francusku i Englesku, a na kraju i SAD, u jednu sveopštu, rovovsku bitku u kojoj će se boriti 65 miliona ljudi. Tako ova kriza u narednih mesec dana prerasta u najstrašniji rat koji je svet do tada video. Svetski sukob, Veliki rat, obeležiće ceo naredni vek, stvoriti uslove za Oktobarsku revoluciju, podstaći procese koji su doveli do Drugog rata i sasvim izmeniti dotadašnju civilizaciju.
Na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, Gavrilo Princip, kao i sve ono što se događalo u leto 1914. ponovo su pod lupom javnosti. Međutim, ako želimo da i na drugi način razumemo razmere dela Gavrila Principa, u opštoj poplavi konferencija, svečanosti i političkih diskusija povodom Sarajevskog atentata, uvek možemo da se sklonimo u alternativnu istoriju.
Šta bi bilo da je Gavrilo Princip promašio svoju metu? Da ga je izdao pištolj, da se kao i vozač automobila držao prvobitnog plana, pa umesto nadvojvode pucao u Poćoreka, da nije stajao ispred poslastičarnice kod Latinskog mosta u pravom trenutku ili da uopšte nije postojao? Da li bi se dogodio Veliki rat?
Da do rata nije došlo, u Evropi bi se još neko vreme nastavio „devetnaesti vek“, kako se često kaže kad se govori o razornim efektima ovog sukoba. Relativni mir koji je trajao od Napoleonovih ratova bio bi i dalje prekidan kratkim i burnim međunarodnim aferama, kolonijalnim ekspedicijama i opštim nadmetanjem za prvenstvo u naoružanju, tehnologiji, sportu i osvajanju neosvojenih područja. Svet je već bio relativno oštro podeljen na stare i nove kolonijalne sile, a nacionalna pitanja mnogih evropskih naroda bila su daleko od rešenja.
Istovremeno, ubrzana industrijalizacija, migracija stanovništva ka gradovima i nepodnošljivost života siromašnih slojeva vodila je ka sve jačim unutrašnjim nestabilnostima – socijalni nemiri i anarhistički napadi na vlasti bili su uobičajena stvar u celoj Evropi. Svet nije bio u ravnoteži. Sva evropska društva su ključala iznutra dok su uporedo pokušavala da nadvladaju susede.
Popularna „metoda“ razmatranja alternativne istorije, koja uvek počinje pitanjem „šta bi bilo da je bilo“ i kojoj savremeni istoričari, a i književnici, često pribegavaju, ponekad može, barem za laike, jasnije da oslika istorijske prilike o kojima se govori
U tim okolnostima, istoričari gotovo da ne sumnjaju kako bi se rat svakako dogodio. „Mala, provokativna melodrama, koja se odmotala u Bosni 28. juna 1914, imala je istu onu ulogu u istoriji kao ujed ose za hronično bolesnog čoveka koji počinje da ludi u bolesničkoj postelji“, smatra jedan od najuglednijih istoričara našeg doba, Maks Hejstings.
U knjizi Catastrophe 1914: Europe Goes to War, Hejstings opisuje vidljiv manjak istinske žalosti koja je narednih dana vladala u Beču povodom smrti prestolonaslednika Ferdinanda, poredeći je sa nesrazmernom željom za odmazdom i rešenošću da se započne rat. „U ostatku Evrope, vest je primljena bez uzbuđenja, zbog toga što su u to vreme takvi akti terorizma bili sasvim uobičajeni“, kaže Hejstings, koji smatra da atentat u Sarajevu nije bio čak ni autentičan povod za rat, već je samo „iskorišćen da opravda oslobađanje sila koje su već bile u igri“.
U Istoriji Jugoslavije u 20. veku, jednoj od najuticajniijih knjiga o savremenoj istoriji regiona koja se u poslednje vreme pojavila kod nas, Mari Žanin Čalić kaže kako je atentat bio samo „dobrodošli povod“ i kako je Austrijska imperija uveliko spremala „tle za jedan veliki rat koji bi omogućio neutralizaciju Srbije“. Istovremeno, ona podseća da je to doba kad se u Evropi javljaju „dva neprijateljska bloka, trka za naoružanjem i ekspanzionistička politka u Aziji, Africi i Latinskoj Americi“. Ona bi se neizbežno sukobila zbog, ako ne ovog, onda nekog drugog povoda.
Ugledni američki vojni istoričar Robert Kouli u knjizi What if, nažalost neprevedenoj, koja predstavlja zbornik uzbudljivih alternativnih istorija eminentnih svetskih istoričara, sledi ovu liniju. Zapravo, u čak tri alternativna scenarija posvećena Prvom svetskom ratu, slučaj Gavrila Principa se i ne razmatra. Istoričari pokušavaju da odgonetnu šta bi se desilo da je diplomatija drugačije postupala, da su ratni napori u bici na Marni tekli drugačije ili da nije bilo prusko-francuskog rata 1885. godine. Sarajevski atentat se, zapravo, i ne smatra presudnim prelomom.
Recimo da je kriza 1914. prevladana, bilo da atentat nije izazvao tako burnu reakciju ili da je diplomatska utakmica odigrana staloženije na svim stranama, povod za konflikt bi se bez sumnje samo preselio izvan Balkana. Robert Kouli smatra da bi do sukoba došlo, ali ukazuje na neka savremenija nagađanja, kako bi ovaj rat „bio veliki sukob, ali on nije morao biti svetski“.
To nas vodi ka još jednom zaključku – da bi bez Gavrila Principa do rata došlo, ali na drugi način i sa drugačijim ishodom. Sukob oko resursa između starih i novih kolonijalinih sila mogao se, istina, dogoditi nekoliko godina kasnije, ali bi u tom slučaju oba bloka bila spremnija za rat, bolje naoružana i organizovana, te bi rat verovatno bio još krvaviji.
Oportuna u svojoj suštini, stara ideja da je svet konačno odrastao u Velikom ratu podrazumeva da bez ovakvog sukoba, bez svih onih posledica koje je doneo, nijedna strana ne bi naučila koliko je važno raditi na izgradnji mira. Ta lekcija, uostalom, nije dobro naučena ni u versajskoj Evropi, već tek kad se, trideset godina kasnije, svetski sukob ponovio.
Sarajevski atentat je jednako uticao na ishod rata, koliko i na njegov početak, kao snažan simbol koji će nakon opšteg sukoba brojnim narodima doneti pravo na samoopredeljenje i – slobodu
„Ključni donosioci odluka – kraljevi, carevi, ministri inostranih poslova, ambasadori, vojni komandanti i brojni niži zvaničnici – kretali su se ka opasnosti budnim, proračunatim koracima“, smatra Kristofer Klark, autor dela Sleepwalkers (Mesečari), verovatno najprovokativnije istorijske knjige koja se pojavila uoči stogodišnjice Velikog rata. Budući da u centar drame vraća Principa i atentatore, Klark je oštro kritikovan i pre nego što je preveden i pročitan, neopravdano osumnjičen da krivicu za rat svaljuje na Srbiju i narode Balkana.
Ovo opsežno, uzbudljivo delo, napisano gotovo literarnim stilom, stoga je izazvalo brojne kontroverze u Srbiji i regionu. Mada značajna strana istorijska knjiga o Srbiji, koja oslikava svu složenost unutrašnjih procesa u Beogradu i Beču, kako uoči rata tako i decenijama pre toga, Mesečari će se u prevodu na srpski jezik pojaviti tek u toku 2014. i to samo zahvaljujući smelosti malog smederevskog izdavača Heliksa, inače specijalizovanog za naučnopopularna dela.
„Stavljanje Sarajeva i Balkana ponovo u središte priče ne znači demonizaciju Srba i njihovih državnika“, kaže sam Klark ističući već u uvodu dela da se simbolički značaj sarajevskih događaja ne sme potceniti. No, ostavimo li po strani pitanje krivca, iz ove knjige učimo nešto važnije. Sarajevo 1914. nije bilo jedini uzrok rata u kome je poginulo 20 miliona ljudi, ali je ono kao simbol presudno uticalo na to šta će za male potčinjene narode biti ishod takvog sukoba.
Potencijalno, da se nije dogodio nakon Sarajeva, neki alternativni velikoevropski sukob gotovo sigurno bi imao drugačije lokalne posledice. Na primer, rat je mogao i potpuno zaobići balkanski teatar, isto onako kako se to događalo tokom devetnaestog veka. Neprijateljstvo Srbije i Austrije, proključalo početkom 20. veka u toku poreskog rata i aneksione krize, moglo je ostati po strani u nekom većem sukobu Francuske i Nemačke.
Bez ikakve sumnje, u takvoj istoriji, narodi Balkana bi i nakon velikih evropskih ratova ostali u sastavu evropskih imperija. I to se, međutim, ne bi odnosilo samo na Balkan. Vilsonov princip samoopredeljenja koji je malim narodima Evrope doneo slobodu, teško da bi, bez balkanskog slučaja, uopšte bio opšteprihvaćen u posleratnoj Evropi.
Mada se nakon raspada Jugoslavije osporavaju kao zloupotrebljeni ideali, ideje Mlade Bosne (organizacije bosanskih gimnazijalaca među kojima je bio i Ivo Andrić) kojima je i Gavrilo Princip bio nadahnut, o oslobođenju i ujedinjenju zapadnobalkanskih naroda, bez simbolike događaja u Sarajevu ne bi našle tle na kome bi proklijale.
Program Mlade Bosne zasniva se na čitavom veku stremljenja srpskih i hrvatskih intelektualnih elita, ali jugoslovenska ideja je ipak bila samo jedna moguća opcija za narode Balkana. Posle Sarajeva, a sa tim se slažu moderni istoričari poput Mari Žanin Čalić, mladobosanska ideja postala je jedina, rešenje kome nisu mogli odoleti ni srpski, ni hrvatski političari. Ali, ni drugi narodi širom Evrope.
Zamislimo Evropu danas, verovatno ujedinjenu, ekonomski razvijenu i tehnološki naprednu, ali sačinjenu od blokova nekadašnjih imperija koje su nakon ratova pronašle uzajamnu ravnotežu u pomirenju, veliku uniju gde mali narodi nisu doživeli svoje samoopredeljenje, a u zajednicu su ušli kao delovi velikih postkolonijalnih država.
Njihov položaj bi bio uporediv sa onim koje imaju regije poput Katalonije, a neostvarena stremljenja neprekidni izvor tenzija. Bez malih država, šarenilo Evrope bilo bi monohromatsko, a stabilnost kuće od nekoliko velikih blokova bila bi očigledno manja. Prekasno, milošću velikih dodeljena, verovatno samo delimična sloboda, nikad ne bi imala ukus one prave.
To nas vodi ka jedinom sigurnom zaključku koji učimo iz alternativne istorije – u svetu bez Gavrila Principa, idealiste sa pištoljem koji se u prelomnom trenutku istorije zatekao ispred sarajevske poslastičarnice kod Latinskog mosta, bilo bi manje slobode.
Šta se, nekad, negde, skrilo iza? Istražite više kroz Metahronike…