THINKLIST

Невероватна научна открића

 У новој Thinklist рубрици, Тијана Марковић нас води кроз низ занимљивих научних истраживања 

Текст: Тијана Марковић

У свету постоји више милиона истраживача и научника који свакодневно открију неку нову чињеницу. Данас, када човек има једноставан приступ разним информацијама, релативно је лако бити информисан и упућен у најразличитија истраживања.

Нека од њих су прослављена и општепозната, нека можда не, али то свакако не умањује њихов значај у науци. Ево неколико примера који ће вас дефинитивно оставити без текста.

Видео-игрице боље за очи од шаргарепе?

Након овог истраживања, чињеница да много играња игрица оштећује вид неће важити… или хоће? Научници са Универзитета Рочестер у Њујорку вршили су истраживање на групи људи који често играју акционе видео-игрице попут Unreal Tournament i Call of Duty, где играч треба да погоди виртуелну мету. Одређивана је њихова осетљивост на боје. Испитана група је имала задатак да направи разлику између нијанси сиве. Резултат је био изненађујућ, јер су они били бољи за око 58% од људи који не играју игрице.

Међутим, када је другој групи дато да месец дана игра игрице, утврђено је да им се осетљивост на боје након тога побољшала за чак 43% у просеку. До сада су једини начини поправљања сензитивности били узимање сочива или наочара или подвргавање операцији, али доказано је да тренирање на видео-игрицама даје добар резултат, ако не и бољи. Ипак, ови експерименти вршени су да би се испитала ефикасност ока код посматрања сличних боја, то не значи да превише проведеног времена за рачунаром не може оштетити вид на друге начине.

Враћање избрисаних сећања: мит или стварност?

Стрес проузрокован ратовањем може изазвати дисоцијативну амнезију, стање када превелики страх и трауме бришу меморију. Данас, када је много држава у некој врсти сукоба, чињеница да све више људи болује од овог поремећаја и не изненађује толико. Мада потискивање лоших сећања може бити од помоћи, понекад се дешава да се из памћења избрише период од више година, остављајући особу без икаквог знања о њеној породици или пријатељима.

Агенција Министарства одбране САД (DARPA, The Defense Advanced Research Projects Agency) спроводи напредан четворогодишњи пројекат за прављење деликатног меморијског стимулатора ради бољег разумевања људског мозга, који је назван RAM – Restoring Active Memory (Враћање активне меморије). Први циљ RAM-а је да се анализирају и декодирају неуронски сигнали човека. Иако су раније вршена испитивања у овој области, научници су далеко од могућности да читају нервне сигнале и на основу тога закључе о чему особа мисли. Други задатак је да треба искористити знање за кодирање стеченог искуства и имати способност репрограмирања мозга који је претрпео губитак услед повреде.

Ови импланти имају будућност ако научници успеју да нађу начин да открију како се сећање кодира у мозгу, уместо да истражују мождане инструменте. Премда је памћење само скуп специфичних неурона повезаних међусобно електричним импулсима, са довољно података и много анализе помоћу суперрачунара, верују да би били способни да открију како да репрограмирају мозак и врате стечено знање. 

Пауци имају личности?

Многи социјални инсекти, попут мрава, пчела или термита, формирају колоније које су подељене у касте по томе које послове њихови чланови обављају. Такође је и велики број животиња социјалан, али се у њиховим кастама становници не разликују анатомски у заисности од тога које им је задужење.

Еколози Универзитета у Питсбургу изучавали су врсту длакавих паука (Anelosimus studiosus) из породице теридиде, који живе широм Америке, од Нове Енглеске до Северне Аргентине. Они живе у колонијама, лове заједно, деле паучину и плен, имају стражаре који чувају јајашца и хране младе сажваканом храном. Током истраживања, приметили су да постоје две врсте женки, агресивне и питоме. Неважно што прве углвном лове и штите колонију од нападача, оне деле свој улов са другима. Да би испитали овакво понашање, научници су направили експеримент у коме је 141 агресивни и 148 питомих паукова требало да искористи своје нападачке особине. Показало се да су агресивни два пута бољи у лову и плетењу мреже, док су питоми скоро три пута бољи у чувању младунаца.

„Резултат овог експеримента је да личност може много да утиче на расподелу рада у колонији и даља истраживања ће бити базирана на томе шта узрокује разлике код ових врста“, рекао је главни аутор студије, Колин Врајт. 

Вакцине без игала?

Развој нанотехнологије довео је до развоја Nanopatch-а, ситног уређаја који може безболно да даје вакцине против грипа. На њему се налазе хиљаде вакцина обложених микро-процесорима који, када дођу у додир са кожом, готово у секунди отпуштају лек. Ови микропроцесори не иду дубоко у кожу, тако да не досежу рецепторе за бол, и није их потребно држати на хладном, као већину обичних вакцина.

Технологија је за сада тестирана само на мишевима, али студије показују успешност до око 90 процената, рекао је др Дејвид Самади, председник Одељења за урологију и шеф Роботичке хирургије Ленокс хил болице у Њујорку. Ако Nanopatch прође претклиничка истраживања, биће тестиран и на људима, и ако се успех задржи на 90%, требало би да ове вакцине постану доступне за око пет година.

Да ли делфини могу да „виде“ помоћу сонара?

Слично као што људи могу да визуелизују предмет додирујући га, делфини могу да створе идеју о томе како он изгледа, шаљући свој сонар у његовом правцу.

Сонар, једноставно речено, представља звучну навигацију. Сви делфини имају способност да испуштају звук како би детектовали нечију локацију у околини. Звук путује до објекта, удара у њега и одбија се назад (као стварање еха у пећини). Делфин „упија“ звук кроз вилицу, који затим долази до унутрашњег уха, где се импулси размењују са мозгом и тумаче. За ову технику користи им орган мелон, смештен у глави.

На овај начин, осим тачне локације, добијају се карактеристике попут величине, облика, чак и материјала предмета. Сонар је јако користан делфинима јер се објекти у води, нарочито удаљени, виде лоше, а и звук се много брже креће кроз водену средину, него кроз ваздух. Ова невероватна способност је код њих јако развијена и ако би је човек имао, могао би да разликује новчиће анализирајући само њихову четвртину, везаних очију.

Микроби који незаштићени могу да преживе у свемиру?

Научници са Међународне свемирске станице открили су микроорганизме који могу да преживе и ако су дуго изложени негостољубивом свемирском простору. Споре Bacillus pumilus SAFR-032 отпорне су на средства која се користе за чишћење свемирске летелице, попут UV радијације и третмана пероксидом.

Експериментално се испитивало да ли су бактеријски „аутостопери“ довољно јаки да преживе у свемиру и заразе друге планете. Тако су споре биле изложене на тест објекту монтираном ван станице (European Technology Exposure Facility, EuTEF).

„Желели смо да видимо шта ће се десити у правом свемиру и EuTEF нам је пружио ту шансу“, рекао је Кастури Венкатесваран из НАСА. На опште изненађење, неке од Bacillus pumilus преживеле су око 18 месеци. Испоставило се да су преживели имали већи проценат протеина који је повезан са отпором на UV зрачење.

Тренутно, летелице које треба да слете на планету за коју се претпоставља да на њој постоје услови за живот, не смеју да имају са собом више од дозвољеног нивоа микроба живота, познатих као биоштета. Да би се ниво свео на одговарајућ, сонде морају бити чисте или се претпоставља да микроорганизми неће преживети довољно дуго. Међутим, након испитивања, не зна се колико је ова претпоставка одржива мада су неки микроби издржљивији него што се мислило.

Можемо ли да читамо туђе мисли?

Почетком деведесетих, италијански тим научника са Универзитета у Парми спроводио је експеримент на макаки мајмунима. Примећено је да се мајмуну, када изврши неку моторну радњу, активирају одређене нервне ћелије, али и када други понови ту активност, код првог поново реагују исти неурони.

Даљим испитивањима потврђено је постојање тзв. огледало неурона (mirror neurons), и научницима је постављен прави изазов да сазнају на који начин функционишу и која им је заправо улога у мозгу. Код макаки мајмуна ове ћелије су смештене у фронталном, а код човека у кортикалном (кора) делу мозга. Утичу на то да, на пример, појединац може предвидети наредни покрет друге особе или његов правац кретања, и тиме избећи сударање на улици.

„Мирор неурони показују да се претварамо да знамо туђе мисли“, каже неуролог са Универзитета у Калифорнији. „Заправо, захваљујући њима, ми не морамо да се претварамо, практично јесмо у туђим мислима.“

Даља истраживања могу бити од велике користи да се открије како деца формирају теорију ума – схватање да остали имају ум сличан њиховом, као и да се расветли аутизам, за који се претпоставља да постоји недостатак овакве способности разумевања.

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs