Време науке

Еволуција интелигенције

Зашто људи доносе нелогичне одлуке? Како је током еволутивног развоја дошло до тога да људски мозак радије доноси одлуке којима оправдава своје ставове?  

Текст: С. Бубњевић

Нису потребни толики психолошки експерименти да би се указало на разне несавршености људског расуђивања. Довољно jе погледати око себе и видети како људи, врло често, доносе ирационалне одлуке.

Но, ево и jедног експерименталног примера. Када се групи испитаника понуди да изаберу хоће ли у зараженом селу са 600 становника од епидемиjе са сигурношћу спасити 200 људи уместо да покушаjу да играjу на неизвесно и спасу све или никог, већина бира сигурниjи исход.

Но, када им се понуди исти исход, али тако да им се каже како ће сигурно умрети 400 људи, већина се опредељуjе да иде на ризичниjу одлуку све или ништа. Оваj експеримент су пре 30 година спровели психолози Амос Тверски и Даниjел Канеман са Универзитета Принстон, но, све донедавно ниjе било ниjедног потпуног обjашњења зашто људи исти избор различито сагледаваjу кад им се он представи на различите начине.

Но, прошле године су шваjцарски истраживач Иго Мерсиjе са Универзитета Ноjшател и Дан Спербе са Универзитета у Будимпешти обjавили рад у коме развоj људске интелигенциjе виде као развоj способности убеђивања.

Захваљуjући томе, Мерсиjе и Спербе успеваjу да протумаче разне очигледне нелогичности у свакодневном расуђивању, као што jе спремност људи да купе иначе скуп производ само ако им се он понуди заjедно са другим скупљим од њега.

Према њиховоj хипотези, људи одлуке не доносе на основу логичког промишљања, већ у складу са жељом да убеде друге да су у праву.

Спербе и Мерсиjе тако обjашњаваjу зашто људи коjи веруjу у летеће тањире или, на пример, астрологиjу, прихватаjу само онаj део аргументациjе коjи њима иде у прилог.

Tа способност jе у примитивним заjедницама омогућавала jединкама да другима наметну своjе ставове.

Уместо да скупља податке и из великог броjа информациjа закључуjе, примитивни човек jе радиjе полазио од унапред постављених ставова, а онда скупљао податке коjи им иду у прилог и коjима ће убедити друге.

Очигледно, иста та вештина ни данас нимало ниjе изгубила на снази. У експерименту Тверског и Канемана са зараженим селом, у зависности од тога како им се предочи, испитаници бираjу онаj исход коjи лакше могу да бране у даљоj дискусиjи, а не онаj коjи jе логичан.

Сагледаваjући људе у заjедници на оваj начин – као маjмуне коjи убедљиво дискутуjу – ова теориjа показуjе да то што људски мозак не ради увек логично, не значи да не ради у сопствену корист. И да jе интелигенциjа, та поjава коjа измиче jедноj jединственоj дефинициjи, пре свега вештина преживљавања.

Истражите више:
О пореклу човека.
О развоју интелигенције.
О вештачкој интелигенцији.

ВРЕМЕ НАУКЕ

Текст преузет из последњег броја „Времена науке“, специјалног издања за науку и технологију – једног од 88 пројеката промоције и популаризације науке, које у 2012, у оквиру јавног позива, финансијски подржава Центар за промоцију науке.

Истражите и друге теме из ВРЕМЕНА НАУКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs