Zašto ljudi donose nelogične odluke? Kako je tokom evolutivnog razvoja došlo do toga da ljudski mozak radije donosi odluke kojima opravdava svoje stavove?
Tekst: S. Bubnjević
Nisu potrebni toliki psihološki eksperimenti da bi se ukazalo na razne nesavršenosti ljudskog rasuđivanja. Dovoljno je pogledati oko sebe i videti kako ljudi, vrlo često, donose iracionalne odluke.
No, evo i jednog eksperimentalnog primera. Kada se grupi ispitanika ponudi da izaberu hoće li u zaraženom selu sa 600 stanovnika od epidemije sa sigurnošću spasiti 200 ljudi umesto da pokušaju da igraju na neizvesno i spasu sve ili nikog, većina bira sigurniji ishod.
No, kada im se ponudi isti ishod, ali tako da im se kaže kako će sigurno umreti 400 ljudi, većina se opredeljuje da ide na rizičniju odluku sve ili ništa. Ovaj eksperiment su pre 30 godina sproveli psiholozi Amos Tverski i Danijel Kaneman sa Univerziteta Prinston, no, sve donedavno nije bilo nijednog potpunog objašnjenja zašto ljudi isti izbor različito sagledavaju kad im se on predstavi na različite načine.
No, prošle godine su švajcarski istraživač Igo Mersije sa Univerziteta Nojšatel i Dan Sperbe sa Univerziteta u Budimpešti objavili rad u kome razvoj ljudske inteligencije vide kao razvoj sposobnosti ubeđivanja.
Zahvaljujući tome, Mersije i Sperbe uspevaju da protumače razne očigledne nelogičnosti u svakodnevnom rasuđivanju, kao što je spremnost ljudi da kupe inače skup proizvod samo ako im se on ponudi zajedno sa drugim skupljim od njega.
Prema njihovoj hipotezi, ljudi odluke ne donose na osnovu logičkog promišljanja, već u skladu sa željom da ubede druge da su u pravu.
Sperbe i Mersije tako objašnjavaju zašto ljudi koji veruju u leteće tanjire ili, na primer, astrologiju, prihvataju samo onaj deo argumentacije koji njima ide u prilog.
Ta sposobnost je u primitivnim zajednicama omogućavala jedinkama da drugima nametnu svoje stavove.
Umesto da skuplja podatke i iz velikog broja informacija zaključuje, primitivni čovek je radije polazio od unapred postavljenih stavova, a onda skupljao podatke koji im idu u prilog i kojima će ubediti druge.
Očigledno, ista ta veština ni danas nimalo nije izgubila na snazi. U eksperimentu Tverskog i Kanemana sa zaraženim selom, u zavisnosti od toga kako im se predoči, ispitanici biraju onaj ishod koji lakše mogu da brane u daljoj diskusiji, a ne onaj koji je logičan.
Sagledavajući ljude u zajednici na ovaj način – kao majmune koji ubedljivo diskutuju – ova teorija pokazuje da to što ljudski mozak ne radi uvek logično, ne znači da ne radi u sopstvenu korist. I da je inteligencija, ta pojava koja izmiče jednoj jedinstvenoj definiciji, pre svega veština preživljavanja.
Istražite više:
O poreklu čoveka.
O razvoju inteligencije.
O veštačkoj inteligenciji.