Како је је један филозоф са две књиге, од којих је друга објављена постхумно, променио људску мисао за сва времена?
Текст: Јована Николић*
Одбацивао је све ауторитете и историју говорећи да за њега постоји само његов свет, а ипак је постао ауторитет многима и значајно име у историји филозофије. Један од најзначајнијих филозофа двадесетог века, Лудвиг Витгенштајн, рођен је у Бечу 26. априла 1889. године у породици веома богатог индустријалца.
Породица је била велика, а велико је било и богатство стечено преданим радом, талентом и знањем Витгенштајновог оца Карла. У њиховој кући су се окупљали највећи уметници тадашњег Беча, нарочито музичари и композитори, а Карл Витгенштајн је многима од њих био мецена. Сва деца породице Витгенштајн су била врло интелигентна и имала су различите таленте за које отац није имао увек слуха, јер је једино желео да деца наставе посао који је он добро развио.
Лудвига су од малена занимале математика и техника. Студирао је машинство у Берлину, а затим је отишао у Манчестер на усавршавање у области ваздухопловног инжењерства. Тамо га љубав према математици води ка логици као њеној основи и ка филозофији, па га Готлиб Фреге упућује на Кембриџ код Бертранда Расела, чувеног филозофа и математичара. Расел га је веома заволео и ценио је његову интелигенцију и начин на који је приступао проблемима. Описивао га је као правог генија, говорећи да је „традиционално замишљен, страствен“ и да размишља „дубоко, интензивно и доминантно“.
Лудвиг Витгенштајн није имао традиционално филозофско образовање и може се рећи да је био самоук. У младости је највише читао Кјеркегора и Шопенхауера, али никада није проучавао историју филозофије. На Кембриџу се упознао са радовима својих савременика и ту почињу његови први разговори о филозофији и логици.
ПОСЛЕДЊА КЊИГА О ФИЛОЗОФИЈИ
Почетком Првог светског рата добровољно се прикључује аустроугарској војсци иако је био ослобођен због болести. Како то обично бива, учитељ и ученик се нису у свему слагали. Док је Бертранд Расел био пацифиста, његов ученик одлази на фронт верујући да ће га сусрет са смрћу учинити бољим човеком. Ни у рату се није одрекао филозофије, па ту започиње писање једине књиге коју је објавио за живота, „Логичко-филозофског трактата“ (Tractatus Logico – Philosophicus).
Витгенштајнов рад се дели на две фазе. „Трактат“ је обележио рани период Витгенштајнове филозофије, док је други обележило дело „Филозофска истраживања“, које је објављено постхумно. После његове смрти је пронађено више списа и бележака који су могли да никада не угледају светлост дана, јер је Витгенштајн након што је написао „Трактат“ говорио да је то дело врхунац филозофије и да се више неће бавити овом дисциплином. Срећом, схватио је да је ова одлука била погрешна и наставио је да пише.
Витгенштајн у „Трактату“ филозофију описује као активност чија је сврха логичко разјашњавање мисли и прави разлику између онога што се може казати и онога што се може показати. Већину филозофских ставова сврстава у другу групу. „Трактат“ се завршава речима: „Оно што се може рећи, може се рећи јасно; а оно о чему се не може говорити, о томе се мора ћутати.“ Теме о којима треба ћутати су, пре свега, естетске, етичке и религиозне. Оне, по Витгенштајновом схватању, спадају у домен мистичног.
Витгенштајн, који је одрастао у породици у којој су се окупљали највећи уметници његовог времена и где су се често водиле естетске расправе, филозоф који није био религиозан у догматском смислу, али јесте на неки свој начин и човек чија је велика опсесија била етика, одлучио је да ове теме избаци из филозофије. Има тумача који тврде да су рат и породични проблеми пољуљали његову веру у етичке, естетске и религиозне вредности, а има и оних који тврде да он ове области људског духа није одбацио као мање вредне, већ је само желео да их одвоји од природних наука.
ЖИВОТ ПОСЛЕ ТРАКТАТА
У сваком случају, „Трактат“ је оставио велики утицај на филозофске кругове тог времена, а и данас је важан део филозофске литературе. Бертранд Расел је написао предговор за ово дело, а члановима Бечког круга је послужило као инспирација за оснивање логичког позитивизма. Витгенштајн је тврдио да ни Расел ни чланови Бечког круга нису схватили његове основне идеје и често је размишљао о томе да ли ће их људи у будућности схватити. Ипак, „Трактат“ је утицао на правац којим ће аналитичка филозофија запловити ослањајући се на логику, математику и природне науке.
Након „Трактата“, Витгенштајн се повлачи из филозофије и почиње да се бави различитим физичким пословима, али и да ради као учитељ у сеоској школи и пројектује кућу коју је назвао „Трактатом у камену“. Ова кућа заиста осликава његов стил писања, хладан, оштар, одсечан, без икаких украса, огољен, и у извесном смислу практичан. Витгенштајн је увек тежио савршенству, како у раду тако и у приватном животу. Своје велико наследство је оставио својим рођацима, а један део је поклонио и сиромашним уметницима.
Инспирисан Толстојевим делима, свој живот је проводио скоро монашки поптуно опчињен етичким питањима и жељом да буде савршен. Геније ипак није био савршен и имао је својих мана. Његова скромност се огледала у броју објављених радова, али не и у начину на који је расправљао са својим колегама. У расправама је увек имао превише самопоуздања и није дозвољавао другима да му се супротставе. Веома страствено је бранио своје ставове не желећи да чује другу страну. Када није успевао да убеди саговорнике у своје ставове, бесно је напуштао просторију, а док је радио као учитељ у сеоској школи, дешавало се да удари ученика јер не зна математику.
Раскид са филозофијом срећом није трајао дуго. Након девет година схвата да му филозофија пружа највеће задовољство и враћа се на Кембриџ. Међутим, његово схватање филозофије и њених проблема се мења. Витгенштајнова размишљања између две фазе су сачувана у различитим белешкама и писмима. У овом периоду најављује одбацивање свих традиционалних филозофских дела, па и свог „Трактата“, који је сматрао њеним врхунцем.
ФИЛОЗОФСКА ИСТРАЖИВАЊА
Тридесетих и четредесетих година прошлог века постаје предавач на Кембриџу и ту развија идеје за своје дело које је обележило другу фазу његовог рада и чије је објављивање отказао у последњем тренутку уз дозволу да буде објављено постхумно, а то су „Филозофска истраживања“. Формална логика више није његово главно интересовање, већ се окреће психологији и свакодневном језику. Док је „Трактат“ имао великог утицаја на логички позитивизам, „Филозофска истраживања“ су пружила велику инспирацију филозофима са енглеског говорног подручја који су се бавили језиком.
Дакле, Витгенштајн је утицао на развој аналитичке филозофије у два правца. Иако на први поглед постоји велика разлика између раних и касних Витгенштајнових размишљања, „Филозофска истраживања“ се могу тумачити и као кулминација његове мисли. Са „Трактатом“ почиње одбацивање догматизма, које се у међуфази још више развија да би у „Филозофским истраживањима“ антидогматизам доживео свој врхунац и одбацио све филозофске системе, па и сопствени из раније фазе.
Ни стил писања у другој фази није систематски, већ у форми фрагмената и афоризама. Витгенштајн мења и своје схватање о природи филозофије, па она за њега више није активност која има за циљ да одвоји смислене од бесмислених ставова, већ постаје једна врста терапије, а филозофски проблеми су симптоми са којима треба да се суочимо како бисмо их решили.
„Филозофска истраживања“ праве преокрет какав можда ни сам Витгенштајн није очекивао, али на који би свакако био поносан. У овом делу се одбацује традиционално схватање језика и теорије значења које указују на нешто спољашње у односу на став. Витгенштајн тврди да давање значење речима не треба да буде генерализација, него опис употребе поручујући: „Не размишљај него гледај.“
„Филозофска истраживања“ почињу Августиновим цитатом и његовим схавтањем језика које Витгенштајн побија. Традиционално Августиново схватање језика говори да су речи имена објеката, а реченице комбинације имена. Витгенштајн сматра да се не може целокупан језик свести на дескриптивну улогу и својим делом приказује ново виђење језика. Језик посматра као скуп језичких игара које су део ширег контекста који Витгенштајн назива обликом живота. Речи, по његовом тврђењу, немају једно значење које се може тачно дефинисати, већ значење треба тражити „кроз мрежу сличности које се преклапају и укрштају“.
У првој фази Витгенштајновог рада, логика је заузимала централну улогу, а у другој фази ту улогу преузима граматика. Ипак, за обе фазе је заједничко схватање филозофије као разјашњавања. Док у првој фази филозофији као циљ поставља разјашњавање ставова преко логичке анализе, у другој фази јој додељује граматичку улогу разјашњавања непсоразума у вези са употребом речи.
Необичан човек и необичан филозоф који је бунтовно живео и стварао супротстављајући се свим конвенционалностима, несумњиво је оставио велики траг и историји људске мисли. Из данашње перспективе изгледа као да је успоставио равнотежу међу бројним контрадикторностима у свом мишљењу и својој природи.
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.