Kako je je jedan filozof sa dve knjige, od kojih je druga objavljena posthumno, promenio ljudsku misao za sva vremena?
Tekst: Jovana Nikolić*
Odbacivao je sve autoritete i istoriju govoreći da za njega postoji samo njegov svet, a ipak je postao autoritet mnogima i značajno ime u istoriji filozofije. Jedan od najznačajnijih filozofa dvadesetog veka, Ludvig Vitgenštajn, rođen je u Beču 26. aprila 1889. godine u porodici veoma bogatog industrijalca.
Porodica je bila velika, a veliko je bilo i bogatstvo stečeno predanim radom, talentom i znanjem Vitgenštajnovog oca Karla. U njihovoj kući su se okupljali najveći umetnici tadašnjeg Beča, naročito muzičari i kompozitori, a Karl Vitgenštajn je mnogima od njih bio mecena. Sva deca porodice Vitgenštajn su bila vrlo inteligentna i imala su različite talente za koje otac nije imao uvek sluha, jer je jedino želeo da deca nastave posao koji je on dobro razvio.
Ludviga su od malena zanimale matematika i tehnika. Studirao je mašinstvo u Berlinu, a zatim je otišao u Mančester na usavršavanje u oblasti vazduhoplovnog inženjerstva. Tamo ga ljubav prema matematici vodi ka logici kao njenoj osnovi i ka filozofiji, pa ga Gotlib Frege upućuje na Kembridž kod Bertranda Rasela, čuvenog filozofa i matematičara. Rasel ga je veoma zavoleo i cenio je njegovu inteligenciju i način na koji je pristupao problemima. Opisivao ga je kao pravog genija, govoreći da je „tradicionalno zamišljen, strastven“ i da razmišlja „duboko, intenzivno i dominantno“.
Ludvig Vitgenštajn nije imao tradicionalno filozofsko obrazovanje i može se reći da je bio samouk. U mladosti je najviše čitao Kjerkegora i Šopenhauera, ali nikada nije proučavao istoriju filozofije. Na Kembridžu se upoznao sa radovima svojih savremenika i tu počinju njegovi prvi razgovori o filozofiji i logici.
POSLEDNJA KNJIGA O FILOZOFIJI
Početkom Prvog svetskog rata dobrovoljno se priključuje austrougarskoj vojsci iako je bio oslobođen zbog bolesti. Kako to obično biva, učitelj i učenik se nisu u svemu slagali. Dok je Bertrand Rasel bio pacifista, njegov učenik odlazi na front verujući da će ga susret sa smrću učiniti boljim čovekom. Ni u ratu se nije odrekao filozofije, pa tu započinje pisanje jedine knjige koju je objavio za života, „Logičko-filozofskog traktata“ (Tractatus Logico – Philosophicus).
Vitgenštajnov rad se deli na dve faze. „Traktat“ je obeležio rani period Vitgenštajnove filozofije, dok je drugi obeležilo delo „Filozofska istraživanja“, koje je objavljeno posthumno. Posle njegove smrti je pronađeno više spisa i beležaka koji su mogli da nikada ne ugledaju svetlost dana, jer je Vitgenštajn nakon što je napisao „Traktat“ govorio da je to delo vrhunac filozofije i da se više neće baviti ovom disciplinom. Srećom, shvatio je da je ova odluka bila pogrešna i nastavio je da piše.
Vitgenštajn u „Traktatu“ filozofiju opisuje kao aktivnost čija je svrha logičko razjašnjavanje misli i pravi razliku između onoga što se može kazati i onoga što se može pokazati. Većinu filozofskih stavova svrstava u drugu grupu. „Traktat“ se završava rečima: „Ono što se može reći, može se reći jasno; a ono o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.“ Teme o kojima treba ćutati su, pre svega, estetske, etičke i religiozne. One, po Vitgenštajnovom shvatanju, spadaju u domen mističnog.
Vitgenštajn, koji je odrastao u porodici u kojoj su se okupljali najveći umetnici njegovog vremena i gde su se često vodile estetske rasprave, filozof koji nije bio religiozan u dogmatskom smislu, ali jeste na neki svoj način i čovek čija je velika opsesija bila etika, odlučio je da ove teme izbaci iz filozofije. Ima tumača koji tvrde da su rat i porodični problemi poljuljali njegovu veru u etičke, estetske i religiozne vrednosti, a ima i onih koji tvrde da on ove oblasti ljudskog duha nije odbacio kao manje vredne, već je samo želeo da ih odvoji od prirodnih nauka.
ŽIVOT POSLE TRAKTATA
U svakom slučaju, „Traktat“ je ostavio veliki uticaj na filozofske krugove tog vremena, a i danas je važan deo filozofske literature. Bertrand Rasel je napisao predgovor za ovo delo, a članovima Bečkog kruga je poslužilo kao inspiracija za osnivanje logičkog pozitivizma. Vitgenštajn je tvrdio da ni Rasel ni članovi Bečkog kruga nisu shvatili njegove osnovne ideje i često je razmišljao o tome da li će ih ljudi u budućnosti shvatiti. Ipak, „Traktat“ je uticao na pravac kojim će analitička filozofija zaploviti oslanjajući se na logiku, matematiku i prirodne nauke.
Nakon „Traktata“, Vitgenštajn se povlači iz filozofije i počinje da se bavi različitim fizičkim poslovima, ali i da radi kao učitelj u seoskoj školi i projektuje kuću koju je nazvao „Traktatom u kamenu“. Ova kuća zaista oslikava njegov stil pisanja, hladan, oštar, odsečan, bez ikakih ukrasa, ogoljen, i u izvesnom smislu praktičan. Vitgenštajn je uvek težio savršenstvu, kako u radu tako i u privatnom životu. Svoje veliko nasledstvo je ostavio svojim rođacima, a jedan deo je poklonio i siromašnim umetnicima.
Inspirisan Tolstojevim delima, svoj život je provodio skoro monaški poptuno opčinjen etičkim pitanjima i željom da bude savršen. Genije ipak nije bio savršen i imao je svojih mana. Njegova skromnost se ogledala u broju objavljenih radova, ali ne i u načinu na koji je raspravljao sa svojim kolegama. U raspravama je uvek imao previše samopouzdanja i nije dozvoljavao drugima da mu se suprotstave. Veoma strastveno je branio svoje stavove ne želeći da čuje drugu stranu. Kada nije uspevao da ubedi sagovornike u svoje stavove, besno je napuštao prostoriju, a dok je radio kao učitelj u seoskoj školi, dešavalo se da udari učenika jer ne zna matematiku.
Raskid sa filozofijom srećom nije trajao dugo. Nakon devet godina shvata da mu filozofija pruža najveće zadovoljstvo i vraća se na Kembridž. Međutim, njegovo shvatanje filozofije i njenih problema se menja. Vitgenštajnova razmišljanja između dve faze su sačuvana u različitim beleškama i pismima. U ovom periodu najavljuje odbacivanje svih tradicionalnih filozofskih dela, pa i svog „Traktata“, koji je smatrao njenim vrhuncem.
FILOZOFSKA ISTRAŽIVANJA
Tridesetih i četredesetih godina prošlog veka postaje predavač na Kembridžu i tu razvija ideje za svoje delo koje je obeležilo drugu fazu njegovog rada i čije je objavljivanje otkazao u poslednjem trenutku uz dozvolu da bude objavljeno posthumno, a to su „Filozofska istraživanja“. Formalna logika više nije njegovo glavno interesovanje, već se okreće psihologiji i svakodnevnom jeziku. Dok je „Traktat“ imao velikog uticaja na logički pozitivizam, „Filozofska istraživanja“ su pružila veliku inspiraciju filozofima sa engleskog govornog područja koji su se bavili jezikom.
Dakle, Vitgenštajn je uticao na razvoj analitičke filozofije u dva pravca. Iako na prvi pogled postoji velika razlika između ranih i kasnih Vitgenštajnovih razmišljanja, „Filozofska istraživanja“ se mogu tumačiti i kao kulminacija njegove misli. Sa „Traktatom“ počinje odbacivanje dogmatizma, koje se u međufazi još više razvija da bi u „Filozofskim istraživanjima“ antidogmatizam doživeo svoj vrhunac i odbacio sve filozofske sisteme, pa i sopstveni iz ranije faze.
Ni stil pisanja u drugoj fazi nije sistematski, već u formi fragmenata i aforizama. Vitgenštajn menja i svoje shvatanje o prirodi filozofije, pa ona za njega više nije aktivnost koja ima za cilj da odvoji smislene od besmislenih stavova, već postaje jedna vrsta terapije, a filozofski problemi su simptomi sa kojima treba da se suočimo kako bismo ih rešili.
„Filozofska istraživanja“ prave preokret kakav možda ni sam Vitgenštajn nije očekivao, ali na koji bi svakako bio ponosan. U ovom delu se odbacuje tradicionalno shvatanje jezika i teorije značenja koje ukazuju na nešto spoljašnje u odnosu na stav. Vitgenštajn tvrdi da davanje značenje rečima ne treba da bude generalizacija, nego opis upotrebe poručujući: „Ne razmišljaj nego gledaj.“
„Filozofska istraživanja“ počinju Avgustinovim citatom i njegovim shavtanjem jezika koje Vitgenštajn pobija. Tradicionalno Avgustinovo shvatanje jezika govori da su reči imena objekata, a rečenice kombinacije imena. Vitgenštajn smatra da se ne može celokupan jezik svesti na deskriptivnu ulogu i svojim delom prikazuje novo viđenje jezika. Jezik posmatra kao skup jezičkih igara koje su deo šireg konteksta koji Vitgenštajn naziva oblikom života. Reči, po njegovom tvrđenju, nemaju jedno značenje koje se može tačno definisati, već značenje treba tražiti „kroz mrežu sličnosti koje se preklapaju i ukrštaju“.
U prvoj fazi Vitgenštajnovog rada, logika je zauzimala centralnu ulogu, a u drugoj fazi tu ulogu preuzima gramatika. Ipak, za obe faze je zajedničko shvatanje filozofije kao razjašnjavanja. Dok u prvoj fazi filozofiji kao cilj postavlja razjašnjavanje stavova preko logičke analize, u drugoj fazi joj dodeljuje gramatičku ulogu razjašnjavanja nepsorazuma u vezi sa upotrebom reči.
Neobičan čovek i neobičan filozof koji je buntovno živeo i stvarao suprotstavljajući se svim konvencionalnostima, nesumnjivo je ostavio veliki trag i istoriji ljudske misli. Iz današnje perspektive izgleda kao da je uspostavio ravnotežu među brojnim kontradiktornostima u svom mišljenju i svojoj prirodi.
PIONIRI
Nauka je proces. Nove ideje, paradigme i znanja niču zahvaljujući radu hiljada ljudi. No, kroz borbu za tako osvojene koncepte pojedinci preusmeravaju tokove saznanja. Ko su zapravo pioniri nauke?
* Autori serije tekstova o naučnim revolucionarima polaznici su Kolokvijuma naučnog novinarstva CPN-a.