Полиедри Леонарда да Винчија први пут се представљају у оквиру „Маја месеца математике“
Текст: Добривоје Лале Ерић
„Нека ме не тумаче они који нису математичари“, често је цитирана мисао која се приписује славном Леонарду да Винчију (1452–1519), једном од највећих уметника, научника и истраживача које је људска цивилизација имала.
И данас, док Леонардова дела и даље изазивају огромну пажњу и ништа мањи отклон због мистичности која им се олако приписује, не можемо а да не признамо да поглед на њих одаје утисак апсолутне хармоније и бесконачности, нечега чега у реалном животу готово и да нема.
Тај утисак и осећај које ствара невелики број завршених радова и на хиљаде скица, цртежа и илустрација сведоче о делу човека који је, стварајући у времену када се средњовековље гасило а напуштена, античка љубав према човеку будила, покушао да у траговима и остацима прошлости пронађе вечне, непроменљиве истине, универзалне за свако друштво и за сваког човека.
Леонардов рад носи у себи сведочанство о духу времена ренесансе, када се хуманизам као филозофска поставка и идеја епохе изборио са изазовима и искушењима празноверја и незнања.
Леонардове слике, познате не само у оригиналу, већ и по свуда присутним репродукцијама – Поклоњење мудраца (1481), Тајна вечера (1498), Мона Лиза (око 1505), Св. Јован Крститељ (1514) – део су најзначајније светске уметничке баштине.
Постоји, међутим, и једно дело које својом структуром и садржајем даје одличан увод у причу о односу великог уметника и математике. Реч је о цртежу Витрувијански човек (око 1485), мушкој фигури која као да лебди у недефинисаном простору ограниченом једино танким линијама квадрата и круга.
Позивајући се на Витрувија, славног римског архитекту с краја старе ере, Леонардо свесно открива ко су му узори и где тражи одговоре на своја све бројнија питања.
Ако пратимо његове списе, познате као кодекси, које он, и текстом и цртежима, готово махнито, упорно и свакодневно испуњава, видимо све теме и области којима се бавио овај хуманиста и свакако највећи homo universalis кога је свет видео.
На више од 5000 страница Леонардових записа налазе се размишљања, анализе и проналасци у толико разноврсним научним дисциплинама као што су анатомија и аеронаутика, ботаника и механика, картографија и хидраулика, акустика и производња оружја, урбанизам и оптика.
ЛЕОНАРДО У БЕОГРАДУ
Захваљујући сарадњи са Музеом идеале Леонардо да Винчи из Леонардовог родног Винчија крај Фиренце, српски дизајнер који живи и ради у Италији, Недељко Аџић, реализовао је око 40 полиедара према оригиналним нацртима из књиге О божанској пропорцији. Уз изузетну подршку директора Музеја, Алесандра Вецозија, и Италијанског института за културу у Београду, изложба полиедара О божанској пропорцији први пут се представља у Србији у оквиру програма националне, научнопопуларне манифестације „Мај месец математике – М3“.
Све ово, заправо, као да је захтевало јасну систематизацију, своју припадајућу меру и број, коју Леонардо стиче случајним (?) сусретом с Луком Пачолијем (1446-1516) у Милану, у време осликавања Тајне вечере за Цркву Санта Марија дела Грације, вероватно 1496/97. године.
Од тада, па наредних десетак година, Леонардо и Пачоли су нераздвојни пријатељи, сарадници и истраживачи, који покушавају да оживе и поврате давно заборављена античка знања. Пачоли, фрањевачки монах, постаје Леонарду и учитељ математике који му помаже да стекне математичка знања неопходна за даљи развој његових идеја и радова.
Њихова сарадња кулминира објављивањем три рукописне верзије Пачолијевог списа De Divina Proportione – О божанској пропорцији, крајем 15. века, на коме Пачоли сукцесивно ради и наредних година.
За књигу свога пријатеља Леонардо припрема цртеже који илуструју златни пресек, пропорције и моделе полиедара о којима су писали бројни антички филозофи и математичари, попут Платона, Еуклида и Архимеда.
У човеку ренесансе полиедри изазивају дивљење јер представљају тела изванредне лепоте. Додекаедар се, тако, доживљава као представа универзума у свој својој величини и целокупности. Поред полиедара Леонардо дизајнира и слова абецеде – иницијалe, од којих је можда и најпознатије велико „М“, које Метрополитен музеј из Њујорка користи као свој лого.
Како је прво штампано издање овог дела објављено тек 1509, неколико година по разиласку Леонарда и Пачолија, закаснела слава о теоријском спису из математике почиње да се шири и међу научницима и међу уметницима.
Почетком 16. века, О божанској пропорцији постаје тако неизоставно штиво за све оне који се баве математиком, али су им неопходне Леонардове визуелне представе. У то време, Пачоли у Венецији пише да је „у граду Милану полиедре направио узвишени сликар, архитекта, музичар и универзални геније, Фирентинац Леонардо да Винчи“.
