Poliedri Leonarda da Vinčija prvi put se predstavljaju u okviru „Maja meseca matematike“
Tekst: Dobrivoje Lale Erić
„Neka me ne tumače oni koji nisu matematičari“, često je citirana misao koja se pripisuje slavnom Leonardu da Vinčiju (1452–1519), jednom od najvećih umetnika, naučnika i istraživača koje je ljudska civilizacija imala.
I danas, dok Leonardova dela i dalje izazivaju ogromnu pažnju i ništa manji otklon zbog mističnosti koja im se olako pripisuje, ne možemo a da ne priznamo da pogled na njih odaje utisak apsolutne harmonije i beskonačnosti, nečega čega u realnom životu gotovo i da nema.
Taj utisak i osećaj koje stvara neveliki broj završenih radova i na hiljade skica, crteža i ilustracija svedoče o delu čoveka koji je, stvarajući u vremenu kada se srednjovekovlje gasilo a napuštena, antička ljubav prema čoveku budila, pokušao da u tragovima i ostacima prošlosti pronađe večne, nepromenljive istine, univerzalne za svako društvo i za svakog čoveka.
Leonardov rad nosi u sebi svedočanstvo o duhu vremena renesanse, kada se humanizam kao filozofska postavka i ideja epohe izborio sa izazovima i iskušenjima praznoverja i neznanja.
Leonardove slike, poznate ne samo u originalu, već i po svuda prisutnim reprodukcijama – Poklonjenje mudraca (1481), Tajna večera (1498), Mona Liza (oko 1505), Sv. Jovan Krstitelj (1514) – deo su najznačajnije svetske umetničke baštine.
Postoji, međutim, i jedno delo koje svojom strukturom i sadržajem daje odličan uvod u priču o odnosu velikog umetnika i matematike. Reč je o crtežu Vitruvijanski čovek (oko 1485), muškoj figuri koja kao da lebdi u nedefinisanom prostoru ograničenom jedino tankim linijama kvadrata i kruga.
Pozivajući se na Vitruvija, slavnog rimskog arhitektu s kraja stare ere, Leonardo svesno otkriva ko su mu uzori i gde traži odgovore na svoja sve brojnija pitanja.
Ako pratimo njegove spise, poznate kao kodeksi, koje on, i tekstom i crtežima, gotovo mahnito, uporno i svakodnevno ispunjava, vidimo sve teme i oblasti kojima se bavio ovaj humanista i svakako najveći homo universalis koga je svet video.
Na više od 5000 stranica Leonardovih zapisa nalaze se razmišljanja, analize i pronalasci u toliko raznovrsnim naučnim disciplinama kao što su anatomija i aeronautika, botanika i mehanika, kartografija i hidraulika, akustika i proizvodnja oružja, urbanizam i optika.
LEONARDO U BEOGRADU
Zahvaljujući saradnji sa Muzeom ideale Leonardo da Vinči iz Leonardovog rodnog Vinčija kraj Firence, srpski dizajner koji živi i radi u Italiji, Nedeljko Adžić, realizovao je oko 40 poliedara prema originalnim nacrtima iz knjige O božanskoj proporciji. Uz izuzetnu podršku direktora Muzeja, Alesandra Vecozija, i Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, izložba poliedara O božanskoj proporciji prvi put se predstavlja u Srbiji u okviru programa nacionalne, naučnopopularne manifestacije „Maj mesec matematike – M3“.
Sve ovo, zapravo, kao da je zahtevalo jasnu sistematizaciju, svoju pripadajuću meru i broj, koju Leonardo stiče slučajnim (?) susretom s Lukom Pačolijem (1446-1516) u Milanu, u vreme oslikavanja Tajne večere za Crkvu Santa Marija dela Gracije, verovatno 1496/97. godine.
Od tada, pa narednih desetak godina, Leonardo i Pačoli su nerazdvojni prijatelji, saradnici i istraživači, koji pokušavaju da ožive i povrate davno zaboravljena antička znanja. Pačoli, franjevački monah, postaje Leonardu i učitelj matematike koji mu pomaže da stekne matematička znanja neophodna za dalji razvoj njegovih ideja i radova.
Njihova saradnja kulminira objavljivanjem tri rukopisne verzije Pačolijevog spisa De Divina Proportione – O božanskoj proporciji, krajem 15. veka, na kome Pačoli sukcesivno radi i narednih godina.
Za knjigu svoga prijatelja Leonardo priprema crteže koji ilustruju zlatni presek, proporcije i modele poliedara o kojima su pisali brojni antički filozofi i matematičari, poput Platona, Euklida i Arhimeda.
U čoveku renesanse poliedri izazivaju divljenje jer predstavljaju tela izvanredne lepote. Dodekaedar se, tako, doživljava kao predstava univerzuma u svoj svojoj veličini i celokupnosti. Pored poliedara Leonardo dizajnira i slova abecede – inicijale, od kojih je možda i najpoznatije veliko „M“, koje Metropoliten muzej iz Njujorka koristi kao svoj logo.
Kako je prvo štampano izdanje ovog dela objavljeno tek 1509, nekoliko godina po razilasku Leonarda i Pačolija, zakasnela slava o teorijskom spisu iz matematike počinje da se širi i među naučnicima i među umetnicima.
Početkom 16. veka, O božanskoj proporciji postaje tako neizostavno štivo za sve one koji se bave matematikom, ali su im neophodne Leonardove vizuelne predstave. U to vreme, Pačoli u Veneciji piše da je „u gradu Milanu poliedre napravio uzvišeni slikar, arhitekta, muzičar i univerzalni genije, Firentinac Leonardo da Vinči“.
