”Смем ли да бројим” немачког математичара Гинтера Циглера у издању ЦПН, МИ САНУ и Завода за уџбенике
Пише: Сташа Бајац
У оквиру националне манифестације Мај месец математике, њени организатори Центар за промоцију науке и Математички институт САНУ-а објавили су, у сарадњи са Заводом за уџбенике, књигу ”Смем ли да бројим” немачког математичара Гинтера Циглера, почасног госта овог догађаја.
Гинтер М. Циглер рођен је 1963. у Минхену. Математику је студирао у родном граду, али и на престижном Масачусетском институту технологије (МИТ), после чега је постао најмлађи професор на Техничком универзитету у Берлину. Одликован је ”Лајбницовом наградом”, најзначајнијом немачком наградом за истраживање, као и наградом комуникатора.
Као председник немачког Друштва математичара, иницијатор ”Године математике” и предавача Слободног универзитета у Берлину наставља свој рад на пољу популаризације математике и ширења знања о овој дисциплини.
Један од фронтова на ком успешно обавља ову важну дужност је и књижевност. У својој књизи ”Смем ли да бројим”, у преводу Александра Липовског, Циглер читаоца проводи кроз десет поглавља који попут ходника вијугају по узбудљивом свету математике.
У прва три бави се бројевима, започевши их са чувеном питагорејском крилатицом ”Све је број”. Доказ да ову књигу може читати свако, без обзира на ниво знања или пре незнања и страха од математике, лежи у чињеници да Циглер испрва поставља питања Шта су заправо бројеви? Шта све може бити број? Какви све бројеви постоје?.
Одговоре на ова питања нуди у виду кратких слика, анегдота, коментара на новинске чланке који се на неки начин баве темом поглавља или је релативизују. По овом принципу заснива целу књигу, што му оставља простора за духовите дигресије и опаске.
Четврто поглавње посвећено је математичким формулама. Већ у првом пасусу Циглер оповргава тврдњу да су формуле језик математике, тврдећи да је то бесмислица, будући да математичари не говоре само у формулама. Напротив, оне су писмо.
Ако ово на тренутак звучи сувише апстрактно, већ на следећој страни налази се следећа вест: Британски истраживачи пронашли су математичку формулу за прављење перфектног сендвича са сиром. У, сада већ чрвсто успостављеном маниру, Циглер балансира математичке истине и промишљања са забавним подацима, увек правећи јасну црту између науке и псеудо-науке.
У петом делу књиге, који се тиче се математичких загонетки, Циглер кроз причу о судоку и другим играма, заправо говори о важности решавања малих проблема. Иако се као озбиљан професор и математичар бави сложеним математичким проблемима, не пропушта да свој мозак тренира и кроз ове ситне и лакше. Но, ово поглавље осврће се и на озбиљне, велике и нерешене загонетке.
Можда намерно, тачно на половини књиге, Циглер прави предах од мозгања и кроз приче о томе Где настаје математика? осврће се на најразличитија места од плаже, преко кафића до кревета на којима су познати математичари дошли до значајних открића и резултата.
На пут се убрзо враћа у седмом делу књиге који говори о математичким доказима, чему служе, како се до њих долази, али и да ли су увек тачни и колико греше. Осмо и девето поглавље поново посвећује математичарима: Прво говори о три математичарске легенде, а потом, у делу названом ”Какви су то људи” прича о пет математичара који се, иако спојени овом дисциплином, умногоме разликују.
Књигу завршава целином које је на известан начин сумира стил читаве књиге. Започиње га тврдњом да оно што могу математичари, могу само математичари, разрађује уверењем да математику заправо знамо много боље него што мислимо, завршава парафразирајући Вуди Алена, а онда и наредбом, све са знаком узвика, да књиге са списка који је саставио обавезно прочитамо.