Овогодишња престижна награда Абел додељена је француском математичару Иву Мејеру за допринос у области теорије таласића, која своју примену налази и у детекцији гравитационих таласа
Текст: Слађана Шимрак
„Срећан сам, изненађен, и помало се осећам кривим“, рекао је француски математичар Ив Мејер поводом добијања Абелове награде. Јуче је, на свечаној церемонији у Ослу, комитет за доделу овог признања које се сматра еквивалентом Нобелове награде у области математике, прогласио Мејера петнаестим добитником. У образложењу је наведено да је Мејер награђен због свог доприноса у теорији таласића, математичкој теорији са применама у компресији дигиталних података, радиологији и уочавању гравитационих таласа.
Проглашењу је присуствовао и професор Теренс Тао, који је Мејеру у телефонском разговору први саопштио вест, одржавши притом петнаестоминутно предавање у којем је представио значај Мејеровог рада, нагласивши да су његови резултати у области теорије таласића „променили ток обраде сигнала“.
Француски математичар Ив Мејер је своје прве научне доприносе дао у области теорије бројева, а потом је своју пажњу усмерио ка хармонијској анализи, где је радио на развоју метода за рашчлањивање сложених математичких објеката на мање компоненте у облику таласића. Убрзо је његов рад допринео конструкцији теорије за анализирање сложених сигнала са важним последицама за рачунарске и информационе технологије.
Шта су таласићи?
У основи, таласићи представљају кратке и оштре трагове попут срчаног пулсирања видљивог на ЕКГ монитору и сматрају се базом изградње дигиталног звука и обраде слика. Када се математички комбинују са другим непознатим сигналом попут звучног сигнала или слике, могу да се искористе за издвајање информација о почетном сигналу. Нарочито су корисни када имају за циљ одбацивање непотребних информација, као што је бука ниских фреквенција у свемирским истраживањима, притом чувајући важнији део сигнала попут одјека гравитационих таласа у судару две црне рупе.
Таласићи су надградња Фуријеове анализе која је теоријски развијана још почетком деветнаестог века. Француски математичар Жозеф Фурије је тада открио да се сложена таласна функција може поделити на мање компоненте, и његовом техником су на компактан начин могли да се прикажу делови информације као што су музичка нота или сеизмички сигнал. Ова метода могла је да се примени у проучавању стабилних сигнала попут непрекидног тона на неком инструменту, али није могла да се примени за издвајање краткотрајних сигнала у бучном окружењу.
Тек почетком двадесетог века, истраживачи су развили алгоритме за већу практичну употребу Фуријеове анализе, и овај период данас углавном означава почетак развоја анализе таласићима. Област којом су се научници тада највише бавили била је сеизмологија, а нарочито се истичу радови мађарског математичара Алфреда Хара.
До тридесетих година прошлог века постојао је континуиран рад научника повезан са овом теоријом. Међутим, након тога се угасио, и овакав статус је потрајао наредних педесет година, уз неколико појединачних доприноса. Тако је све до осамдесетих година теорија таласића остала релативно необрађена тема, пре свега због недостатка сарадње између математичара, физичара и стручњака за обраду сигнала. Данас су разлике у овим приступима готово у потпуности нестале.
Институционални номад
Крајем седамдесетих година, теорију су, између осталих, оживели хрватско-француски физичар Александар Гросман и француски сеизмолог Жан Морле уводећи у науку термин таласић. Ова двојица научника су, на основу физичке интуиције, дефинисали “таласиће константног нагиба“ у контексту квантне физике, и тиме је започета целовита теорија таласића.
Међутим, све до појаве Ива Мејера, ови алати нису достигли свој пун потенцијал. Средином осамдесетих, он је конструисао скуп таласића чији би значај могао да се пореди са Фуријеовим открићем, али се често сматра и већим резултатом. Мејеров рад је показао да алати развијени за потребе обраде сигнала могу да нађу своју примени у компресији података. Рачунарски алгоритми засновани на таласићима налазе се међу стандардним алатима за обраду и анализу података и чување информација. У медицинској дијагностици користе се да би убрзали процес стварања слике при вршењу магнетне резонанце, а омогућују и оптимизацију величине филмова високе резолуције, претварајући их у датотеке погодније за управљање.
Ив Мејер за себе тврди да је интелектуални и институционални номад, и да не може да издржи више од десет година радећи на истом департману за математику. У прошлости је радио на више универзитета, а данас је његово радно место установа École Normale Supérieure, где има титулу професора емеритуса.
Каријеру је започео као наставник у средњој војној школи, желећи да избегне војну регрутацију поводом aлжирског рата за независност. Према једном ранијем интервјуу, ово искуство му је обликовало живот, али је ипак осећао кривицу бивајући „једини који је увек у праву, док ученици углавном греше“.
Додела овогодишње Абелове награде најављена је за 23. мај на Универзитету Аула у Ослу.