Ovogodišnja prestižna nagrada Abel dodeljena je francuskom matematičaru Ivu Mejeru za doprinos u oblasti teorije talasića, koja svoju primenu nalazi i u detekciji gravitacionih talasa
Tekst: Slađana Šimrak
„Srećan sam, iznenađen, i pomalo se osećam krivim“, rekao je francuski matematičar Iv Mejer povodom dobijanja Abelove nagrade. Juče je, na svečanoj ceremoniji u Oslu, komitet za dodelu ovog priznanja koje se smatra ekvivalentom Nobelove nagrade u oblasti matematike, proglasio Mejera petnaestim dobitnikom. U obrazloženju je navedeno da je Mejer nagrađen zbog svog doprinosa u teoriji talasića, matematičkoj teoriji sa primenama u kompresiji digitalnih podataka, radiologiji i uočavanju gravitacionih talasa.
Proglašenju je prisustvovao i profesor Terens Tao, koji je Mejeru u telefonskom razgovoru prvi saopštio vest, održavši pritom petnaestominutno predavanje u kojem je predstavio značaj Mejerovog rada, naglasivši da su njegovi rezultati u oblasti teorije talasića „promenili tok obrade signala“.
Francuski matematičar Iv Mejer je svoje prve naučne doprinose dao u oblasti teorije brojeva, a potom je svoju pažnju usmerio ka harmonijskoj analizi, gde je radio na razvoju metoda za raščlanjivanje složenih matematičkih objekata na manje komponente u obliku talasića. Ubrzo je njegov rad doprineo konstrukciji teorije za analiziranje složenih signala sa važnim posledicama za računarske i informacione tehnologije.
Šta su talasići?
U osnovi, talasići predstavljaju kratke i oštre tragove poput srčanog pulsiranja vidljivog na EKG monitoru i smatraju se bazom izgradnje digitalnog zvuka i obrade slika. Kada se matematički kombinuju sa drugim nepoznatim signalom poput zvučnog signala ili slike, mogu da se iskoriste za izdvajanje informacija o početnom signalu. Naročito su korisni kada imaju za cilj odbacivanje nepotrebnih informacija, kao što je buka niskih frekvencija u svemirskim istraživanjima, pritom čuvajući važniji deo signala poput odjeka gravitacionih talasa u sudaru dve crne rupe.
Talasići su nadgradnja Furijeove analize koja je teorijski razvijana još početkom devetnaestog veka. Francuski matematičar Žozef Furije je tada otkrio da se složena talasna funkcija može podeliti na manje komponente, i njegovom tehnikom su na kompaktan način mogli da se prikažu delovi informacije kao što su muzička nota ili seizmički signal. Ova metoda mogla je da se primeni u proučavanju stabilnih signala poput neprekidnog tona na nekom instrumentu, ali nije mogla da se primeni za izdvajanje kratkotrajnih signala u bučnom okruženju.
Tek početkom dvadesetog veka, istraživači su razvili algoritme za veću praktičnu upotrebu Furijeove analize, i ovaj period danas uglavnom označava početak razvoja analize talasićima. Oblast kojom su se naučnici tada najviše bavili bila je seizmologija, a naročito se ističu radovi mađarskog matematičara Alfreda Hara.
Do tridesetih godina prošlog veka postojao je kontinuiran rad naučnika povezan sa ovom teorijom. Međutim, nakon toga se ugasio, i ovakav status je potrajao narednih pedeset godina, uz nekoliko pojedinačnih doprinosa. Tako je sve do osamdesetih godina teorija talasića ostala relativno neobrađena tema, pre svega zbog nedostatka saradnje između matematičara, fizičara i stručnjaka za obradu signala. Danas su razlike u ovim pristupima gotovo u potpunosti nestale.
Institucionalni nomad
Krajem sedamdesetih godina, teoriju su, između ostalih, oživeli hrvatsko-francuski fizičar Aleksandar Grosman i francuski seizmolog Žan Morle uvodeći u nauku termin talasić. Ova dvojica naučnika su, na osnovu fizičke intuicije, definisali “talasiće konstantnog nagiba“ u kontekstu kvantne fizike, i time je započeta celovita teorija talasića.
Međutim, sve do pojave Iva Mejera, ovi alati nisu dostigli svoj pun potencijal. Sredinom osamdesetih, on je konstruisao skup talasića čiji bi značaj mogao da se poredi sa Furijeovim otkrićem, ali se često smatra i većim rezultatom. Mejerov rad je pokazao da alati razvijeni za potrebe obrade signala mogu da nađu svoju primeni u kompresiji podataka. Računarski algoritmi zasnovani na talasićima nalaze se među standardnim alatima za obradu i analizu podataka i čuvanje informacija. U medicinskoj dijagnostici koriste se da bi ubrzali proces stvaranja slike pri vršenju magnetne rezonance, a omogućuju i optimizaciju veličine filmova visoke rezolucije, pretvarajući ih u datoteke pogodnije za upravljanje.
Iv Mejer za sebe tvrdi da je intelektualni i institucionalni nomad, i da ne može da izdrži više od deset godina radeći na istom departmanu za matematiku. U prošlosti je radio na više univerziteta, a danas je njegovo radno mesto ustanova École Normale Supérieure, gde ima titulu profesora emeritusa.
Karijeru je započeo kao nastavnik u srednjoj vojnoj školi, želeći da izbegne vojnu regrutaciju povodom alžirskog rata za nezavisnost. Prema jednom ranijem intervjuu, ovo iskustvo mu je oblikovalo život, ali je ipak osećao krivicu bivajući „jedini koji je uvek u pravu, dok učenici uglavnom greše“.
Dodela ovogodišnje Abelove nagrade najavljena je za 23. maj na Univerzitetu Aula u Oslu.