На 29. по реду Ecsite конференцији одржаној почетком јуна у Женеви окупило се 1182 учесника из 58 држава
Текст: Иван Умељић
„Ecsite је савршено безбедно место на коме можете да иступите из своје зоне комфора, да комуницирате са странцима, да упутите или да вам буду упућена изазовна питања, или да са другима поделите своје успехе али и неуспехе, да испробате најновије технологије, као и да присуствујете сесијама о темама о којима не знате ама баш ништа“. Овим речима су Херберт Мундер и Катрин Франше, председник и извршна директорка Ecsite-а, отворили највећи професионални догађај из области научне комуникације, који су ове године, под слоганом „Креативни судари“, организовали Природњачки музеј у Женеви, ЦЕРН, Универзитет у Женеви и кампус Biotech.
Овогодишња, 29. по реду, Ecsite конференција на којој се почетком јуна у Женеви окупило 1182 учесника из 58 држава потврдила је да судари не морају нужно бити деструктивни, већ да могу да изнедре и неке нове елементе, форме и сазнања, који ће савременим друштвима – у којима су мишљења, речи и дела све више стандардизовани – пружити смернице за развој образовања, иновација, креативности и толеранције. Више од сто панел дискусија, радионица и презентација, као и бројни формални и неформални састанци на којима су своја искуства разменили научни комуникатори, истраживачи, едукатори, кустоси научних центара, менаџери пројеката и остали актери из света научне комуникације, показали су да постоји још много простора за експериментисање са креативним сучељавањима науке и друштва, професионалаца и ентузијаста, науке и политике, уметности и науке, природе и културе, науке и вере, реалног и виртуелног, формалног и неформалног…
Програмски савет конференције, заједно са локалним организаторима и више од 400 пријављених говорника припремио је богат програм у виду стимулативних сесија, интензивног networking-а и креативних социјалних догађаја, као и посете ЦЕРН-у и Природњачком музеју у Женеви. Предавачки програм био је структуиран кроз више разноврсних тематских целина, као што су Развој изложби, Правичност и инклузија, Стратегије и визије, Пословање и прикупљање средстава, Science & society, Неформално образовање, Игре, Makers Space или Истраживања, теорија и евалуација, а два централна предавања одржали су Џејмс Бечам, физичар из ЦЕРН-а и сестре Џулија и Џил Ендерс, ауторке (Џулија је списатељица, а Џил илустраторка) књиге Gut: The Inside Story of Our Body’s Most Underrated Organ. Осим у форми панел дискусија и других стандардних предавачких формата, о неким темама расправљало се неформалније. Тако је, рецимо, грађанској науци (citizen science) организован „судски поступак“ на коме су преиспитивани њени досадашњи домети. На две сесије учествовали су и представници Центра за промоцију науке. На дебати посвећеној RRI концепту (Responsible Research and Innovation) говорио је Добривоје Лале Ерић, руководилац Сектора за међународну сарадњу, док је на округлом столу посвећеном партнерству између научних центара и универзитета говорила др Дубравка Вејновић, руководилац Сектора за сарадњу са НИО.
Дизајнирање епифанија и будућност научних изложби
Када је реч о предавањима која су се односила на развој изложби у научним центрима и музејима, једно од најинтереснатнијих био је панел под насловом „Експоненцијални потенцијал наратива у музејским поставкама“ на коме је из неколико различитих углова осветљена ова интригантна тема. Архитекта из САД, Ли Сколник, који је пројектовао више научних музеја широм света, изложио је свој поступак који је назвао „дизајнирање епифанија“, указујући на сличности између епифанија (изненадна перцепција или интуитивни увид у реалност или суштинско значење нечега) код посетилаца религијских објеката и код публике научних центара и музеја, осврнувши се притом и на различита средства и поступке за њихово произвођење. Потом је Мико Миколоски, директор научног центра Хеурека из Хелсинкија, представио потенцијал наратива на примеру изложбе „Седам рођака из будућности“ коју је Хеурека заједно са Финским иновационим фондом Sitra поставила крајем прошле године поводом прославе стогодишњице независности Финске. Ова интерактивна изложба састоји се од 21 експоната посвећених темама из будућности, а посетиоцима изложбе омогућено је да помогну рођацима како би донели добре одлуке и направили прави избор у свакодневном животу. Карактеристичне вредности за које се залаже сваки од рођака пресудно утичу на њихове одлуке, али коначни избор врши заправо посетилац, на основу вредности које сам заступа.
На сесији насловљеној „Будућност научних изложби“ говорило се о интеракцији са посетиоцима, али у контексту тога да ли научни центри треба да се усредсреде на комуникацију са публиком или на изложене предмете. У дебати организованој по угледу на Доњи дом Британског парламента, директори научних центара из Француске, Финске, Велике Британије, Немачке и Белгије расправљали су и о томе да ли изложбе треба да се фокусирају на савремену науку или на високотехнолошка достигнућа, као и о томе да ли су физичке изложбе застареле у дигиталној ери. На једној од занимљивијих сесија насловљеној „Ко су бољи медијатори у музејима, људи или машине?“, расправљало се о дометима примене вештачке интелигенције у креирању музејских поставки и начину на који она може да посредује између научних и културних садржаја, с једне стране, и публике, с друге.
Како би их препознала млађа публика многи уметнички и културни простори проналазе инспирацију за дизајнирање својих изложби и активности у тзв. escape games, а један од панела у оквиру тематске целине о развоју изложби односио се управо на истраживање примене гејмификације на научну комуникацију, као и на проналажење одговарајућег баланса између забаве и научних садржаја. Главни изазови које су саговорници истакли тичу се тога како публика реагује на наратив карактеристичан за гејмификовани садржај, где научне информације најчешће нису директно доступне, као и колику вредност имају овакви садржаји, посматрано из угла научне комуникације и неформалног научног образовања. За потребе ове сесије, једна просторија била је претворена у escape room у којој су учесници морали да реше одређене проблеме како би успели да побегну у задатом временском оквиру.
Како ће изгледати научни центри кроз 50 година?
Прошло је пола века откада су отворени први научни центри, Exploratorium у Сан Франциску и Ontario Science Centre у Торонту и од тада до данас у свету отворено их је још скоро три хиљаде, мање или више, по угледу на концепт интерактивног учења осмишљеном у ова два најстарија центра. То је био повод да се на једној од већих панел дискусија окупе директори неколико водећих светских институција овог типа и да изнесу своју визију научних центара у наредних 50 година, али и да одговоре на питања попут: како ће они изгледати у нашем времену пост-истине, као и у временима која ће потом доћи?; да ли ће научни центри успети да се интегришу у друштва будућности или ће можда нестати у облику у ком данас постоје?; да ли центри могу да иступе из тренутног оквира у коме се од њих очекују да реагују на текућа питања и да себи створе себи неки нови оквир у будућности?; како да одступе од улоге следбеника и да почну сами да обликују будућност?, и многа друга…
Према једном виђењу, научни центри ће постати мултикултурне оазе које ће, како би боље представиле универзалне научне принципе и чињенице, све више посезати за богатим изражајним ресурсима разноврсних култура. Примера ради, Јапанци могу имати неку реч за роботе, а Америкаци за дивље пределе, док је samu’t saring buhay, фраза коју неки народи из тропских предела користе када говоре о сложености биодиверзитета. Овакав приступ подсећао би на начин на који је недавно преминули Ентони Бурден из културолошке разноврсности скицирао универзалне вредности – али научну верзију тога.
Указано је и да би научни центри требало да превазиђу тренутне помало круте оквире које им намећу такозване СТЕМ дисциплине, јер без уметности и хуманистичких дисциплина, како је истакнуто, оне не могу помоћи ни нама као појединцима ни друштву у целини, већ само заједно са њима, пошто је, како је то и Алберт Ајнштајн говорио, реч о „гранама једног истог дрвета“. Другим речима, да би науку успели да представе као знање које је примењиво на стање ствари у реалном свету, научни центри би требало да истакну све њене димензије које одликују и проблеме из реалног света – хуманистичку, техничку, медицинску, али и естетску – јер, мало тога, ако таквих ствари уопште и има, одликује само једна димензија. Општи закључак је да би научни центри будућности могли да буду места повезивања, на којима би се расправљало чак и о важним политичким питањима, попут мира и безбедности, али и да би требало више да се окрену неким конкретнијим подухватима – попут одржавања урбане фарме, вођења експерименталне школе или рехабилитације дивљине, и сличним пројектима од јавног интереса – како би у будућности себи изградили снажнију позицију, били ближи школама, и тако омогућили нову ренесансу образовању – уједињујући научне дисциплине, а нама пружајући нове светоназоре и реалне послове, чинећи нас бољим људима.
А о тренутним изазовима са којима се суочавају научни центри, односно о томе како остати посвећен начелима позива какав је научна комуникација а притом балансирати између неретко мање или више неповезаних чинилаца, у распону од политичких актера до спонзора, говорила је Весна Пајић из научног центра Хиша експериментов из Љубљане. Она је нагласила да је извесна доза политизације неизбежна уколико влада финансира науку, као што је неизбежно и склапање спонзорских уговора када је реч о финансирању научнопопуларних изложби, али је додала да ни политизација ни комерцијализација не морају нужно да се посматрају из негативне перспективе, већ да овакав однос може и треба да се искористи за стварање нових веза између науке и друштва.
Формално и неформално образовање
Велики број предавања и радионица на овогодишњој Ecsite конференцији био је посвећен неформалном образовању. На неколико панела и радионица говорило се о потенцијалима концепта tinkering и његовом повезивању са формалним образовањем. Организовано је и неколико tinkering радионица на којима су учесници уз помоћ високотехнолошких али и нискотехнолошких ресурса могли, између осталог, да дизајнирају и направе своју персонализовану лампу, или уређаје за детектовање таласних дужина звукова које генеришу биљке и гусенице. Иако не постоји његово једнозначно одређења, овај концепт, који је пре неколико година развијен у музеју Exploratorium у Сан Франциску, најчешће се дефинише као разигран приступ решавању проблема путем размишљања, контемплирања и експериментисања са расположивим предметима, задацима или идејама. Ослоњени на имагинацију и радозналост, tinkeri преузимају својеврстан ризик, поигравајући се са својим сопственим идејама и одлучујући који ће следећи корак да предузму, стварајући тако прототипове кроз непрестани процес креирања и решавања проблема. Распеване честитке, електричне играчке од пластелина, детектори напона у кућној изради само су неки од tinkering пројеката за које се верује да могу бити успешно примењени у СТЕМ образовању.
На једној од сесија посвећених неформалном образовању, учесници из Немачке, Израела, Велике Британије и Португала изложили су студије случаја националних програма за повезивање научних центара и школа у својим државама. Оно што обједињује све изложене извештаје, јесте став да неформалне образовне организације, попут научних клубова и научних центара, могу да помогну школама у упознавању ученика са реалним експериментима какви се изводе у научним лабораторијама, као и да подрже наставне курикулуме дигиталним и аналогним средствима којима располажу. А о конкретним акцијама у неколико научних центара на поспешивању школских посета изложбама као и о томе како да ученици извуку максимум из оваквих посета говорило се на сесији под насловом „Школске посете изложбама“, где је истакнута двојака улога коју наставници имају пре и после изложбе – у повезивању исхода школске наставе са знањем стеченим у научном центру, као и у томе како ће се знање стечено у научном центру одразити на потоњу наставу у школи.
Пошто и истраживачи све чешће узимају учешће у пројектима из поља неформалног образовања, на панел дискусији „Да ли научници треба да објашњавају: за и против“, разговарало се о једном од најконтроверзнијих питања из поља научне комуникације: „Да ли научне комуникаторе треба „регрутовати“ међу истраживачима са научних институција и обучити их вештини комуникације, или их треба тражити међу комуникаторима, које треба научно образовати?“. Закључак ове расправе је да је неспорно да истраживачи пружају кредибилитет промоцији науке, али је указано и да је често неопходно да они прођу стручну обуку како би ефикасно промовисали науку и били способни да ангажују пажњу шире јавности за научне теме.
Награде
Ове године, престижна награда „Маријано Гаго“ која носи назив по познатом португалском промотеру науке и оснивачу мреже научних центара у својој земљи, додељена је двема институцијама. У категорији „Одрживи успех“, награђен је Планетаријум Тихо Брахе из Копенхагена за инкузивну изложбу Made in Space, док је у категорији „Паметно и једноставно“ награђен научни центар из Коимбре у Португалу за филм за приказивање на куполи планетаријума „Астрономија за бебе“, намењен мајкама са бебама.
Наредна Ecsite конференција одржаће се од 7. до 9. јуна 2019. у Копенхагену.