Na 29. po redu Ecsite konferenciji održanoj početkom juna u Ženevi okupilo se 1182 učesnika iz 58 država
Tekst: Ivan Umeljić
„Ecsite je savršeno bezbedno mesto na kome možete da istupite iz svoje zone komfora, da komunicirate sa strancima, da uputite ili da vam budu upućena izazovna pitanja, ili da sa drugima podelite svoje uspehe ali i neuspehe, da isprobate najnovije tehnologije, kao i da prisustvujete sesijama o temama o kojima ne znate ama baš ništa“. Ovim rečima su Herbert Munder i Katrin Franše, predsednik i izvršna direktorka Ecsite-a, otvorili najveći profesionalni događaj iz oblasti naučne komunikacije, koji su ove godine, pod sloganom „Kreativni sudari“, organizovali Prirodnjački muzej u Ženevi, CERN, Univerzitet u Ženevi i kampus Biotech.
Ovogodišnja, 29. po redu, Ecsite konferencija na kojoj se početkom juna u Ženevi okupilo 1182 učesnika iz 58 država potvrdila je da sudari ne moraju nužno biti destruktivni, već da mogu da iznedre i neke nove elemente, forme i saznanja, koji će savremenim društvima – u kojima su mišljenja, reči i dela sve više standardizovani – pružiti smernice za razvoj obrazovanja, inovacija, kreativnosti i tolerancije. Više od sto panel diskusija, radionica i prezentacija, kao i brojni formalni i neformalni sastanci na kojima su svoja iskustva razmenili naučni komunikatori, istraživači, edukatori, kustosi naučnih centara, menadžeri projekata i ostali akteri iz sveta naučne komunikacije, pokazali su da postoji još mnogo prostora za eksperimentisanje sa kreativnim sučeljavanjima nauke i društva, profesionalaca i entuzijasta, nauke i politike, umetnosti i nauke, prirode i kulture, nauke i vere, realnog i virtuelnog, formalnog i neformalnog…
Programski savet konferencije, zajedno sa lokalnim organizatorima i više od 400 prijavljenih govornika pripremio je bogat program u vidu stimulativnih sesija, intenzivnog networking-a i kreativnih socijalnih događaja, kao i posete CERN-u i Prirodnjačkom muzeju u Ženevi. Predavački program bio je struktuiran kroz više raznovrsnih tematskih celina, kao što su Razvoj izložbi, Pravičnost i inkluzija, Strategije i vizije, Poslovanje i prikupljanje sredstava, Science & society, Neformalno obrazovanje, Igre, Makers Space ili Istraživanja, teorija i evaluacija, a dva centralna predavanja održali su Džejms Bečam, fizičar iz CERN-a i sestre Džulija i Džil Enders, autorke (Džulija je spisateljica, a Džil ilustratorka) knjige Gut: The Inside Story of Our Body’s Most Underrated Organ. Osim u formi panel diskusija i drugih standardnih predavačkih formata, o nekim temama raspravljalo se neformalnije. Tako je, recimo, građanskoj nauci (citizen science) organizovan „sudski postupak“ na kome su preispitivani njeni dosadašnji dometi. Na dve sesije učestvovali su i predstavnici Centra za promociju nauke. Na debati posvećenoj RRI konceptu (Responsible Research and Innovation) govorio je Dobrivoje Lale Erić, rukovodilac Sektora za međunarodnu saradnju, dok je na okruglom stolu posvećenom partnerstvu između naučnih centara i univerziteta govorila dr Dubravka Vejnović, rukovodilac Sektora za saradnju sa NIO.
Dizajniranje epifanija i budućnost naučnih izložbi
Kada je reč o predavanjima koja su se odnosila na razvoj izložbi u naučnim centrima i muzejima, jedno od najinteresnatnijih bio je panel pod naslovom „Eksponencijalni potencijal narativa u muzejskim postavkama“ na kome je iz nekoliko različitih uglova osvetljena ova intrigantna tema. Arhitekta iz SAD, Li Skolnik, koji je projektovao više naučnih muzeja širom sveta, izložio je svoj postupak koji je nazvao „dizajniranje epifanija“, ukazujući na sličnosti između epifanija (iznenadna percepcija ili intuitivni uvid u realnost ili suštinsko značenje nečega) kod posetilaca religijskih objekata i kod publike naučnih centara i muzeja, osvrnuvši se pritom i na različita sredstva i postupke za njihovo proizvođenje. Potom je Miko Mikoloski, direktor naučnog centra Heureka iz Helsinkija, predstavio potencijal narativa na primeru izložbe „Sedam rođaka iz budućnosti“ koju je Heureka zajedno sa Finskim inovacionim fondom Sitra postavila krajem prošle godine povodom proslave stogodišnjice nezavisnosti Finske. Ova interaktivna izložba sastoji se od 21 eksponata posvećenih temama iz budućnosti, a posetiocima izložbe omogućeno je da pomognu rođacima kako bi doneli dobre odluke i napravili pravi izbor u svakodnevnom životu. Karakteristične vrednosti za koje se zalaže svaki od rođaka presudno utiču na njihove odluke, ali konačni izbor vrši zapravo posetilac, na osnovu vrednosti koje sam zastupa.
Na sesiji naslovljenoj „Budućnost naučnih izložbi“ govorilo se o interakciji sa posetiocima, ali u kontekstu toga da li naučni centri treba da se usredsrede na komunikaciju sa publikom ili na izložene predmete. U debati organizovanoj po ugledu na Donji dom Britanskog parlamenta, direktori naučnih centara iz Francuske, Finske, Velike Britanije, Nemačke i Belgije raspravljali su i o tome da li izložbe treba da se fokusiraju na savremenu nauku ili na visokotehnološka dostignuća, kao i o tome da li su fizičke izložbe zastarele u digitalnoj eri. Na jednoj od zanimljivijih sesija naslovljenoj „Ko su bolji medijatori u muzejima, ljudi ili mašine?“, raspravljalo se o dometima primene veštačke inteligencije u kreiranju muzejskih postavki i načinu na koji ona može da posreduje između naučnih i kulturnih sadržaja, s jedne strane, i publike, s druge.
Kako bi ih prepoznala mlađa publika mnogi umetnički i kulturni prostori pronalaze inspiraciju za dizajniranje svojih izložbi i aktivnosti u tzv. escape games, a jedan od panela u okviru tematske celine o razvoju izložbi odnosio se upravo na istraživanje primene gejmifikacije na naučnu komunikaciju, kao i na pronalaženje odgovarajućeg balansa između zabave i naučnih sadržaja. Glavni izazovi koje su sagovornici istakli tiču se toga kako publika reaguje na narativ karakterističan za gejmifikovani sadržaj, gde naučne informacije najčešće nisu direktno dostupne, kao i koliku vrednost imaju ovakvi sadržaji, posmatrano iz ugla naučne komunikacije i neformalnog naučnog obrazovanja. Za potrebe ove sesije, jedna prostorija bila je pretvorena u escape room u kojoj su učesnici morali da reše određene probleme kako bi uspeli da pobegnu u zadatom vremenskom okviru.
Kako će izgledati naučni centri kroz 50 godina?
Prošlo je pola veka otkada su otvoreni prvi naučni centri, Exploratorium u San Francisku i Ontario Science Centre u Torontu i od tada do danas u svetu otvoreno ih je još skoro tri hiljade, manje ili više, po ugledu na koncept interaktivnog učenja osmišljenom u ova dva najstarija centra. To je bio povod da se na jednoj od većih panel diskusija okupe direktori nekoliko vodećih svetskih institucija ovog tipa i da iznesu svoju viziju naučnih centara u narednih 50 godina, ali i da odgovore na pitanja poput: kako će oni izgledati u našem vremenu post-istine, kao i u vremenima koja će potom doći?; da li će naučni centri uspeti da se integrišu u društva budućnosti ili će možda nestati u obliku u kom danas postoje?; da li centri mogu da istupe iz trenutnog okvira u kome se od njih očekuju da reaguju na tekuća pitanja i da sebi stvore sebi neki novi okvir u budućnosti?; kako da odstupe od uloge sledbenika i da počnu sami da oblikuju budućnost?, i mnoga druga…
Prema jednom viđenju, naučni centri će postati multikulturne oaze koje će, kako bi bolje predstavile univerzalne naučne principe i činjenice, sve više posezati za bogatim izražajnim resursima raznovrsnih kultura. Primera radi, Japanci mogu imati neku reč za robote, a Amerikaci za divlje predele, dok je samu’t saring buhay, fraza koju neki narodi iz tropskih predela koriste kada govore o složenosti biodiverziteta. Ovakav pristup podsećao bi na način na koji je nedavno preminuli Entoni Burden iz kulturološke raznovrsnosti skicirao univerzalne vrednosti – ali naučnu verziju toga.
Ukazano je i da bi naučni centri trebalo da prevaziđu trenutne pomalo krute okvire koje im nameću takozvane STEM discipline, jer bez umetnosti i humanističkih disciplina, kako je istaknuto, one ne mogu pomoći ni nama kao pojedincima ni društvu u celini, već samo zajedno sa njima, pošto je, kako je to i Albert Ajnštajn govorio, reč o „granama jednog istog drveta“. Drugim rečima, da bi nauku uspeli da predstave kao znanje koje je primenjivo na stanje stvari u realnom svetu, naučni centri bi trebalo da istaknu sve njene dimenzije koje odlikuju i probleme iz realnog sveta – humanističku, tehničku, medicinsku, ali i estetsku – jer, malo toga, ako takvih stvari uopšte i ima, odlikuje samo jedna dimenzija. Opšti zaključak je da bi naučni centri budućnosti mogli da budu mesta povezivanja, na kojima bi se raspravljalo čak i o važnim političkim pitanjima, poput mira i bezbednosti, ali i da bi trebalo više da se okrenu nekim konkretnijim poduhvatima – poput održavanja urbane farme, vođenja eksperimentalne škole ili rehabilitacije divljine, i sličnim projektima od javnog interesa – kako bi u budućnosti sebi izgradili snažniju poziciju, bili bliži školama, i tako omogućili novu renesansu obrazovanju – ujedinjujući naučne discipline, a nama pružajući nove svetonazore i realne poslove, čineći nas boljim ljudima.
A o trenutnim izazovima sa kojima se suočavaju naučni centri, odnosno o tome kako ostati posvećen načelima poziva kakav je naučna komunikacija a pritom balansirati između neretko manje ili više nepovezanih činilaca, u rasponu od političkih aktera do sponzora, govorila je Vesna Pajić iz naučnog centra Hiša eksperimentov iz Ljubljane. Ona je naglasila da je izvesna doza politizacije neizbežna ukoliko vlada finansira nauku, kao što je neizbežno i sklapanje sponzorskih ugovora kada je reč o finansiranju naučnopopularnih izložbi, ali je dodala da ni politizacija ni komercijalizacija ne moraju nužno da se posmatraju iz negativne perspektive, već da ovakav odnos može i treba da se iskoristi za stvaranje novih veza između nauke i društva.
Formalno i neformalno obrazovanje
Veliki broj predavanja i radionica na ovogodišnjoj Ecsite konferenciji bio je posvećen neformalnom obrazovanju. Na nekoliko panela i radionica govorilo se o potencijalima koncepta tinkering i njegovom povezivanju sa formalnim obrazovanjem. Organizovano je i nekoliko tinkering radionica na kojima su učesnici uz pomoć visokotehnoloških ali i niskotehnoloških resursa mogli, između ostalog, da dizajniraju i naprave svoju personalizovanu lampu, ili uređaje za detektovanje talasnih dužina zvukova koje generišu biljke i gusenice. Iako ne postoji njegovo jednoznačno određenja, ovaj koncept, koji je pre nekoliko godina razvijen u muzeju Exploratorium u San Francisku, najčešće se definiše kao razigran pristup rešavanju problema putem razmišljanja, kontempliranja i eksperimentisanja sa raspoloživim predmetima, zadacima ili idejama. Oslonjeni na imaginaciju i radoznalost, tinkeri preuzimaju svojevrstan rizik, poigravajući se sa svojim sopstvenim idejama i odlučujući koji će sledeći korak da preduzmu, stvarajući tako prototipove kroz neprestani proces kreiranja i rešavanja problema. Raspevane čestitke, električne igračke od plastelina, detektori napona u kućnoj izradi samo su neki od tinkering projekata za koje se veruje da mogu biti uspešno primenjeni u STEM obrazovanju.
Na jednoj od sesija posvećenih neformalnom obrazovanju, učesnici iz Nemačke, Izraela, Velike Britanije i Portugala izložili su studije slučaja nacionalnih programa za povezivanje naučnih centara i škola u svojim državama. Ono što objedinjuje sve izložene izveštaje, jeste stav da neformalne obrazovne organizacije, poput naučnih klubova i naučnih centara, mogu da pomognu školama u upoznavanju učenika sa realnim eksperimentima kakvi se izvode u naučnim laboratorijama, kao i da podrže nastavne kurikulume digitalnim i analognim sredstvima kojima raspolažu. A o konkretnim akcijama u nekoliko naučnih centara na pospešivanju školskih poseta izložbama kao i o tome kako da učenici izvuku maksimum iz ovakvih poseta govorilo se na sesiji pod naslovom „Školske posete izložbama“, gde je istaknuta dvojaka uloga koju nastavnici imaju pre i posle izložbe – u povezivanju ishoda školske nastave sa znanjem stečenim u naučnom centru, kao i u tome kako će se znanje stečeno u naučnom centru odraziti na potonju nastavu u školi.
Pošto i istraživači sve češće uzimaju učešće u projektima iz polja neformalnog obrazovanja, na panel diskusiji „Da li naučnici treba da objašnjavaju: za i protiv“, razgovaralo se o jednom od najkontroverznijih pitanja iz polja naučne komunikacije: „Da li naučne komunikatore treba „regrutovati“ među istraživačima sa naučnih institucija i obučiti ih veštini komunikacije, ili ih treba tražiti među komunikatorima, koje treba naučno obrazovati?“. Zaključak ove rasprave je da je nesporno da istraživači pružaju kredibilitet promociji nauke, ali je ukazano i da je često neophodno da oni prođu stručnu obuku kako bi efikasno promovisali nauku i bili sposobni da angažuju pažnju šire javnosti za naučne teme.
Nagrade
Ove godine, prestižna nagrada „Marijano Gago“ koja nosi naziv po poznatom portugalskom promoteru nauke i osnivaču mreže naučnih centara u svojoj zemlji, dodeljena je dvema institucijama. U kategoriji „Održivi uspeh“, nagrađen je Planetarijum Tiho Brahe iz Kopenhagena za inkuzivnu izložbu Made in Space, dok je u kategoriji „Pametno i jednostavno“ nagrađen naučni centar iz Koimbre u Portugalu za film za prikazivanje na kupoli planetarijuma „Astronomija za bebe“, namenjen majkama sa bebama.
Naredna Ecsite konferencija održaće se od 7. do 9. juna 2019. u Kopenhagenu.