Према сазнањима ОЕЦД-а, Србија је једна од осам земаља у свету чији се ђаци плаше математике
Текст: М. Видић
Прве асоцијације просечног грађанина Србије на математику су цифре и рачунање, али немали број њих помисли и на „нешто лоше“, и математике се нерадо сећа. Неки се одмах присете писменог и контролног рада, неки мисле на сабирање, професора или компликован, тежак предмет.
Ови подаци део су обимног истраживања о ставовима према науци, које су у марту 2012. године спровели Центар за промоцију науке и Филозофски факултет у Београду. Њихови испитаници, када су говорили о математици, помињали су – мада ређе – и неке друге асоцијације: једначине, новац, финансије, економију, школу, вежбање и учење, лоше оцене, поправни испит. Око два одсто испитаника који су учествовали у истраживању математика асоцира на размишљање и мозгалице, симбол је за основ свега, нешто корисно и неопходно, а асоцира и на геометрију, таблицу множења, Питагору и науку уопште.
Прва асоцијација на математику
Наизглед помало духовити подаци о страху од математике, који подсећају на детињство и писмене задатке, нису ни најмање симпатични ако се узме у обзир да је Србија, према сазнањима ОЕЦД-а (Организација за економску кооперацију и развој), једна од осам земаља у свету чији се ђаци плаше математике. Тај страх, назван математичка анксиозност, описан је пре више деценија.
Како тврди Марк Eшкрофт, професор психологије са Универзитета Неваде у Лас Вегасу, у појединачним случајевима математичка анксиозност своди се на избегавање да се суочи са математичким питањима и решавањем математичких проблема. Неки теоретичари чак наводе да се страх од математике на ђаке преноси са професора који такође имају некакву врсту анксиозности која је повезана са односом према сопственим способностима и знањима о математици.
Међутим, у случају Србије, као и неких других земаља, реч је о генерално раширеном и општеприхваћеном ставу да математика није занимљива и да је тешка. На основу поменутог истраживања Центра за промоцију науке, 16 одсто испитаника рекло је да им је омиљени школски предмет био физичко васпитање, док одмах за њим (14 одсто) иде математика, која је испред српског језика, историје, биологије, географије и ликовног. С друге стране, када су упитани који су школски предмет најмање волели, убедљива већина, 42 одсто испитаника, рекла је да је то математика. Следећи предмет на списку је хемија, коју је тек девет одсто испитаника најмање волело у школи.
Омиљени школски предмет
Школски предмет који се најмање воли
Све ово одражава се и на оцену о сопственом знању из математике. Већина, 38 одсто испитаника, сматра да је њихово познавање математике „ни добро ни лоше“, док свега пет одсто сматра да је јако добро, а осам одсто сматра да је јако лоше. Својим знањем из математике задовољно је 29 одсто испитаника, а веома је задовољно њих пет одсто.
И коначно, убедљива већина, на питање да ли волите/да ли сте волели математику одговара: „Не, нимало је не волим и нисам је волео.“ Када се у ову једначину додају сасвим раширене заблуде и предрасуде да је математика бескорисна и да се у њој вековима ништа ново није догодило, не чуди што не постоји још нека дисциплина према којој је толико изражен амбивалентан однос: страх и љубав. Јер, математика није само школски предмет, већ дисциплина која прожима свачији живот и са којом се, плашили се или не, суочавамо сваки дан.
Колико често користите своје знање математике?
