Ексклузивни интервју са проф. др Жозефом Сифакисом уводи нас у манифестацију Мај месец математике, која се ове године организује у виртуелном формату услед ванредних околности
Текст: Анђела Мрђа
У сусрет традиционалној националној манифестацији Мај Месец Математике (М3), коју Центар за промоцију науке организује девету годину заредом у сарадњи са Математичким институтом САНУ, портал Елементаријум објављује ексклузиван интервју са седмог светског скупа математичара и информатичара, Heidelberg Laureate Forum-а, који нас такође очекује, у септембру ове године.
У разговору са грчко-француским научником, проф. др Жозефом Сифакисом сазнајемо где је будућност самовозећих аутомобила, како Интернет ствари могу да побољшају свакодневни живот људи и одговоре на глобалне изазове попут климатских промена, да ли вештачка интелигенција може да замени људе и у којој мери, на који начин машине „уче“ као и како изгледа живот научника након доделе највишег светског признања у својој области.
Професор Сифакис је 2007. године заједно са Аленом Емерсоном и Едмундом Кларком, добио Тјурингову награду, познату још и као Нобелова награда рачунарства, за допринос у области „модел чекинга“ – данас најприменљивије методе за верификацију хардвера и софтвера. Члан је пет академија, професор рачунарских наука на Универзитету у Греноблу и почасни професор на Универзитету у Лозани и Универзитету у Патрасу. Ради као виши истраживач у француском Националном центру за научна истраживања (CNRS), оснивач је Verimag лабораторије у Греноблу – водећег истраживачког центра у области уграђених система (embedded system) и председник Националног савета за истраживање и технологију у Грчкој.
Поред тога, Сифакис је вишегодишњи лауреат светског научног скупа Heidelberg Laureate Forum-а који сваког септембра у малом универзитетском граду Хајделбергу, у Немачкој, окупља највећа научна имена данашњице из области математике и рачунарских наука како би своје знање и искуство поделили са младим докторантима из целог света. Подсећамо да је Србија прошле године на овом скупу имала чак три млада научна представника, Драгану Радојичић, Ђорђа Баралића и Бојану Пантић.
Још шездесетих година током студија на Техничком Универзитету у Атини желели сте да се преселите из Грчке и своју научну каријеру започнете у иностранству. Одлазите у Француску с намером да упишете физику, међутим тај план се убрзо мења.
Да, кренуо сам с намером да упишем физику, међутим тамо сам се сусрео са паметним машинама које су већ увелико покушавале да замене људе и имитирају њихово понашање, што ме је одушевило и натерало да преиспитам своју одлуку. Тако сам на крају уместо физике уписао информатику, и од тада се бавим аутономним системима.
Можете ли нам рећи нешто више о њима?
То су компјутеризовани системи који могу да обављају одређене послове уместо људи. Међутим, ово је истовремено изузетно осетљиво и доста ризично поље јер уколико било где погрешите, читаво окружење може да сноси озбиљне последице. Мој задатак је дакле, да, са техничке стране пружим одговор на доста тешко питање, да ли можемо да верујемо аутономним системима и до којих граница они могу да замене људе.
Један од интересантнијих примера којим се бавим су самовозећи аутомобили. Познато је да се ту често сусрећемо са питањем поверења, да ли веровати ауто-пилот возилу којим уместо човека управља аутономни систем?
Докле је технологије стигла у одговру на то питање?
Питање поверење по мом мишљењу има две димензије: субјективну и објективну. И док се једна тиче личних веровања, друга је ствар науке.
За разлику од авионских сигурносно-критичних система којима сам се највише бавио током каријере и који функционишу на основу утврђених стандарда, самовозећи аутомобили се ослањају на вештачку интелигенцију што нам онемогућава потпуну контролу и разумевање над њиховим понашањем.
На који начин ће се према Вашем мишљењу ова возила понашати у непредвиђеним саобраћајним ситуацијама? На основу претходних истраживања дошли смо до интересантних сазнања да одговори на питања као што су на пример, да ли у случају неизбежне несреће возило пре треба да спасе децу или старије особе, пешака који крши пропис или друго прописно возило и слично, доста зависе од друштвеног контекста и тога да ли се налазите на Западу или Истоку, Северу или Југу. И док је у земљама Северне Америке и европским традиционално хришћанским државама уочен тренд спасавања деце у безмало свим случајевима, припадници источних, конфучијанских и исламских култура су склонији спасавању најстаријих. Међутим, ово само једна од бројних разлика. Да ли мислите да је и поред свих њих могуће успоставити универзалне моралне норме, јединствен систем који ће сви самоуправљајући аутомобили широм света поштовати?
Ово је озбиљна етичка дилема са којом се сусрећу аутономни системи. У сваком случају, као што сам већ поменуо, систем ће доносити одлуке на основу онога како је научен. Суштина је да о томе одлучују људи, јер они тренирају систем и пишу програме. Одговорност је дакле у потпуности на њима. Нико неће машину послати у затвор. Тако да, по мом мишљењу, ова дилема се искључиво односи на људе и њихове одлуке као носиоце одговорности. Са друге стране, још смо далеко од потпуно самосталног кретања ауто-пилота у великим градовима и конфузном окружењу са пуно непредвидљивих ситуација.
Где видите будућност самоуправљајућих аутомобила?
То је један дуг и спор пут, али важно је нагласити да постоје различити нивои аутономности. Већ сада је могуће да ауто сам управља у окружењу које је у великој мери предвидљиво. У Европи постоји један веома интересантан пројекат са аутоматизованим аутопутевима.
Мислим да ће то бити један спор али гладак пут. Знам да је доста људи превише оптимистично по том питању. Разлози су потпуно очигледни: маркетинг, продаја… Међутим, истраживања у САД-у показују да су људи све опрезнији када је реч о могућностима ауто-пилотa.
Проблем са овим аутомобилима је када у великом граду, у ком је окружење врло непредвидиво, имате истовремено и ауто-пилот и обична возила којима управљају људи. Међутим, у лако предвидивим окружењима њихова примена је могућа већ сада. За нешто више потребан је изузетно паметан систем који је у стању да разуме сваку нову ситуацију и реагује на њу у реалном времену, а то је веома тешко и зависи од много фактора. Између осталог, и од самих људи и тога како ће прихватити ову идеју. Ту се сусрећемо са субјективном димензијом коју сам помињао. Људима је тешко да разумеју да и машине могу да погреше и доведу до саобраћајних несрећа у којима на крају нико није крив?! Навикли смо да можемо да утврдимо ко је крив у случају несреће. Овако, о свему одлучује машина која исто тако може да погреши али не може да буде крива. И то је оно што се људима не свиђа и што тешко прихватају. Због тога је највероватније да ћемо живети у оном што ја називам „симбиотском аутономијом“. То је живот људи потпомогнут системима, али је суштина да ће коначну одлуку, поред помоћи машина, морати да доносе ипак људи. Ту видим будућност аутономних система.
Самовозећи аутомобили представљају само један део много шире области којом се бавите, а то су Интернет ствари (Internet of Things) које су све присутније у свакодневном животу људи.
Да, Интернет ствари ће и у будућности бити све неопходније, најпре ради решавања глобалних проблема као што је на пример недостатак воде и правилног распоређивања ресурса на земљи, а потом и како би олакшале свакодневни живот људи.
Идеја Интернет ствари почива на умрежавању милиона компјутера, уређаја и апарата различитих функција с циљем да заједно пруже глобалне услуге као што су транспортни системи, здравствени системи, расподела ресурса, управљање енергијом и тако даље.
Да би се то постигло неопходне су три ствари: уређаји који имају уграђене компјутере, интернет, или нека друга мрежна инфраструктура која прикупља податке и преноси поруке између ових система и најзад облак. Облак представља читав ансамбл рачунара који прикупља све податке и анализира их. Овим се омогућава известан степен предвидљивости због чега би облак требало да је задужен за интелигенцију, али то је за сада само визија. Крајњи циљ је решавање глобалних изазова као што је управљање ресурсима, на пример енергијом која директно утиче на климатске промене. Идеја је да се расподели енергије приступи глобално тако што ће се са југа Европе током лепих и сунчаних дана вишак енергије аутоматски преносити и продавати северним земљама.
Да ли је то већ данас могуће и у којој мери?
Постоје две врсте односно два фрагмента Интернет ствари. Прве су, како их људи називају Human Internet of Things (људске Интернет ствари). Оне људима омогућавају да, на пример, путем интернета добију одговоре на различита питања. Ова врста Интернет ствари се увек ослања на интеракцију са људима. Други фрагмент се односи на такозване Industrial Internet of Things (индустријске Интернет ствари) које се тичу аутономије, а у које између осталог спадају и аутономни аутомобили. У случају индустријских Интернет ствари, људи нам уопште нису потребни. То су аутоматизовани процеси који у великој мери замењују људе и њих је далеко теже достићи.
На ком смо нивоу данас када су у питању индустријске Интернет ствари?
Ако говоримо о аутономним аутомобилима који су свакако један од интересантнијих примера, могу рећи да смо и даље јако далеко од потпуне аутономности.
Шта бисте издвојили као свој највећи успех током каријере?
То што сам био јако млад када сам почео да радим на „модел чекингу“. Поред тога, задовољан сам и применљивошћу свих својих идеја. Моја лабораторија је развила Електричне команде лета fly-by-wire технологију за Airbus још пре Boing-a. Поједностављено, то значи да сада поред пилота током лета имате и компјутер који посредује између њега и електро-механичког дела авиона. Ово је такође олакшало пилотима период обуке и добијање сертификата.
Године 2007. постајете први француски научник у историји који је добио Тјурингову награду за свој рад. Како је она утицала на Ваш живот и даљи рад?
То је изузетно велико признање које мења живот на више начина. Наравно, не постајете бољи само зато што сте добили Тјурингову награду, али сада је ту много више одговорности, пре свега зато што морате људима да објасните шта радите и зашто је то важно. То вас тера да и сами размишљате о значају онога на чему сте радили годинама. Поред тога, одједном постајете члан бројних академија. Ја сам тако члан пет академија и врло често седим заједно са биолозима, физичарима и другим научницима којима такође треба да објасним значај свог рада, што је понекад врло изазовно, али велика је част и велико признање Тјурингова награда.