У Научном клубу Београд, у четвртак, 11. априла, у 18 часова, др Оливер Стојковић говориће о узроцима и последицама агресивности и аутоагресивности
У четвртак, 11. априла, у 18 часова, у оквиру циклуса „Све стране неуронаука“, у Научном клубу Београд, предавање ће одржати др Оливер Стојковић, професор на Медицинском факултету и Факултету за физичку хемију у Београду. Овога пута, теме ће бити агресивност и аутоагресивност, њихови узроци и последице.
Намерно и насилно одузимање туђег или сопственог живота феномени су дубоко уткани у биологију наше врсте. Анализа ових феномена обухвата њихову како хуманистичку тако и натуралистичку димензију, укључујући социолошку, психолошку и медицинску перспективу. Рани позитивисти класичне медицине деветнаестог века, у покушају да идентификују телесне склопове „рођеног криминалца“ или чворуге на глави меланхоличног самоубице, доживели су славни неуспех, уступајући место социолозима који су све криминалне акте објашњавали друштвеним околностима.
Класични генетички приступ током читавог двадесетог века заснивао се на анализи генских варијанти асоцираних са различитим облицима понашања у различитим срединским, најчешће развојним контекстима, рашчлањујући варијабилност антисоцијалног и других облика понашања на генетичку, срединску и интеракцијску компоненту. Овај приступ донео нам је и неке гене, као што је МАО-А или „ратнички ген“, којима су приписивана својства да управљају људским понашањем. Међутим, савременим студијама, заснованим на имунохистохемији и неуроимиџингу, којима су утврђивана анатомска, хистолошка, физиолошка и биохемијска обележја мозга убице/самоубице, у новије време придружују се и анализе генома засноване на масивном паралелном секвенцирању. На овој трибини дискутоваћемо о томе у којој мери ови нови научни подаци утичу на разумевање агресивности и ауто-агресивности, у циљу превенције таквог понашања или бар његових последица.
Др Оливер Стојковић предаје више курсева из уже научне области Хумана генетика на Медицинском факултету Универзитета у Београду на различитим нивоима (основни, постдипломски, специјалистички), као и Судско-медицинску генетику као изборни курс на специјалистичким студијама Форензика на Факултету за физичку хемију. Руководилац је научних пројеката Министарства за науку, из области анализе структуре генетичке варијабилности у људским популацијама, у односу на форензички релевантне генске маркере (микросателите, који помажу у идентификацији људи на основу биолошких трагова и посмртних остатака, као и фармакогенетички релеватних гена за објашњење фаталних реакција на лекове и отрове). Аутор је већег броја научних радова, као и поглавља у уџбеницима и монографија из области генетике човека, метода у молекуларној генетици, неурогенетике, судске медицине. Као руководилац лабораторије за ДНК анализе на Институту за судску медицину Медицинског факултета, учествовао је, као вештак и стручни саветник, у више хиљада судских процеса.