Последња станица нашег боравка и наступа у Кини водила нас је у регију Унутрашња Монголија и у њену престоницу – Хохот. ”Градић” за који је вероватно ретко ко у Србији чуо броји тек око три милиона становника
Текст: Добривоје Лале Ерић
Последња станица нашег боравка и наступа у Кини водила нас је у регију Унутрашња Монголија и у њену престоницу – Хохот. ”Градић” за који је вероватно ретко ко у Србији чуо броји тек око три милиона становника, са градским језгром који делује попут лондонског Ситија или финансијског дистрикта каквог богатог европског града.
Састанци, пратећа конференција и нека врста једнодневног бизнис-ка-науци форума одржани су у заиста велелепном и стилски аутентичном хотелу ”Унутрашња Монголија” чијим холом доминира елегантна статуа Џингис-кана, највећег од највећих владара каквим га овде сматрају. Не можемо са поузданошћу закључити у којој мери је Хохот заиста релевантан за монголску и кинеску средњевековну историју и традицију, но многе тачке у овоме граду у несумњивој експанзији наводе на такву помисао.
Сва градска обележја и сви знаци су дати и на мандаринском кинеском и на монголском. Међутим, како је Кина земља невероватних разноликости и различитости, локални дијалект и доминантни мандарински кинески нису сасвим компатибилни, те се може десити, поготово када су старије генерације у питању, да се Кинези из Пекинга и Хохота, међусобно удаљени мање од 500 километара, тешко или чак уопште не споразумевају.
Монголско наслеђе, иако је етнички број становника монголског порекла испод 10 процената, свуда је истакнуто и доминантно. Грандиозни Музеј Унутрашње Монголије обједињује у себи многоструко и богато наслеђе ове регије, распрострте на више од 1,2 милиона квадратних километара! Једним од скорије уређених градских тргова доминира огромна коњаничка статуа Џингис-кана, окружена низом ништа мањих, симболичних златних рогова.
Но Хохот је истовремено по страни главних токова Кине. Наша делегација, као нигде другде, очигледно привлачи пажњу – и на улици и у продавницама и међу практично свим људима и генерацијама. Само због онога како нас виде, локални становници нам прилазе са осмехом уз упит за заједничком сликом. Са друге стране, и ми, у предасима између пословних обавеза, покушавамо да откријемо локалну културу, обичаје, вредности… Посебно смо инспирисани фантастичним воћем необичних форми и укуса, од којих су нам нека позната и блиска, или их барем можемо повезати са нечим познатим, док су већином изразито егзотична и апсолутно непредвидљива. Примећујемо и да Кинези интензивно пуше, посебно мушкарци. Хотел у коме боравимо има тек један спрат за непушаче и забрану пушења у само неколико јавних простора; све друго је као да смо у неким давним временима.
А опет расположивост напредних технологија, масовно коришћење и начини примене нас искрено задивљују! Отварају нам поља за размишљање и идеје какве у нашем окружењу једноставно не постоје. Покаткад се искрено и запитамо зашто је овој моћној држави, снажном систему и полетној науци битна Србија и оно што се код нас ради и развија, но током пословних догађаја овакве мисли се у потпуности развејавају. Кинези су искрено одушевљени и инспирисани нашим истраживачима и постигнутим резултатима, и отварају се небројене могућности за сарадњу и примену; заиста је на нашим колегама да их искористе, унапреде, развију.
Потенцијали који постоје у овоме друштву, а поготово у просторно огромној рубној регији Унутрашња Монголија су немерљиви, а на њих свакако може да одговори наш истраживачки, креативни дух. Пројекти које представљамо и заступамо – било да се баве био-отпадом, неуронаукама или дигиталном пољопривредом – наилазе на исрено дивљење и интересовање, уз небројене предлоге за сарадњу. Да ли српска наука, и да ли наши научно-истраживачки ресурси могу да одговоре на пружену руку? Одговори ће бити очигледнији у времену које долази, мада увиђамо да је још неколико делегација из Србије у паралелној посети Кини. Већ постоје неколики билатерални пројекти и заједничке акције, уз отварање канцеларија и представништава, укључујући и ону наших партнера са Универзитета у Београду.
Иако интензивна, изразито динамична и релативно кратка, прва посета Центра за промоцију науке Кини и остварена сарадња са Пекиншком академијом науке и технологије широм отварају врата будућим иницијативама и активностима. Као у ретко ком домену, српска наука и – у ширем смислу – научна култура Србије имају искреног партнера вољног и отвореног за обострано корисни развој и заједнички рад. У актуелном дигиталном веку, Кина је заиста надомак Србије. Можда идејно, културолошки и концептуално наша друштва представљају опозите, но зар креативни спојеви различитости не доводе често до генијалних, супериорних достигнућа?