Узорак од близу 6.000 људи је оцењиван по 14 различитих црта лица да би се утврдило који део генома ствара разлике у изгледу лица
Текст: Катарина Стекић
Ако се питате зашто имате шпицаст нос, можете окривити ген назван DCHS2. Ако нисте задовољни ширином свог носа, оптужите ген који генетичари називају RUNX2. Наиме, студија објављена прошле недеље у часопису Nature Communications открива пет гена који се могу сматрати одговорним за формирање изгледа вашег лица.
Генетичка истраживања могу да пруже нове одговоре на многобројна питања која постављате себи пред огледалом, а од скора су она постала универзалнија. Претходна истраживања овог типа углавном су била базирана на европској популацији. Професор Андрес Руиз-Линарес и његов тим истраживача са одсека за бионауке Универзитета у Лондону одлучили су да прошире своју студију и на афричку и америчку домородачку популацију.
Узорак од близу 6.000 људи је анализом читавог генома оцењиван по 14 различитих црта лица да би се утврдило који део генома доводи до стварања разлика у изгледу лица. На половини узорка је спроведена и тродимензионална реконструкција лица која је показала исте резултате.
Гени који су откривени имају улогу у расту костију и хрскавице, као и у развоју целог лица. Поред већ поменутих DCHS2 и RUNX2, гени названи GLI3 и PAX1 су се показали као најутицајнији у формирању ширине ноздрва, док је EDAR ген заслужан за истуреност браде.
Активност новооткривених гена се мењала током еволуције, због чега аутори предлажу да ови гени могу допринети реконструкцији еволуционог пута од Неандреталца до човека. Начин на који GLI3, DCHS2 и RUNX2 кодирају наша лица данас разликује се од утицаја који су имали на човекове претке, а посебно на изумрле чланове рода Homo, Неандреталце и Денисовљане. Ген GLI3 највише показује ове еволуционе разлике.
Овој реконструкцији треба придружити и факторе средине. Сматра се да је за генетичко наслеђе у виду различитих црта лица заслужна делом и средина. Нос је, на пример, битан за регулацију температуре и влажности ваздуха који удишемо. Разноликост временских и животних услова на различитим деловима планете задала је еволуцији задатак прилагођавања организама.
Адаптација се на носу огледа тако што Европљани имају уже носеве са мањом ширином ноздрва ради лакшег подношења хладне и суве климе, док афро-американци који живе у топлим и влажним климатским условима имају широке носеве и ноздрве.
Овај фактор средине заједно са новооткривеним генима може значајно допринети разумевању клиничких случајева генских обољења код којих се развијају фацијалне абнормалности. Откриће посебних гена задужених за изглед лица такође може бити допринос форензичким ДНК технологијама које имају за циљ конструкцију визуелних профила на основу генетичког материјала.