Свемирски брод Земља

Министарство (не)истине

„Успешна технологија је могућа само када физичка стварност има предност над односима са јавношћу“, Ричард Фајнмен

Текст: Милан М. Ћирковић

Винстон Смит, протагониста увек актуелне Орвелове 1984, највећи део свог радног века посвећује ажурирању и фалсификовању историјских докумената у циљу доказивања безгрешности Партије и Вође. Ако је данас непријатељ Евроазија, а савезник Истазија, то само значи да је неопходно – често буквално преко ноћи – преправити милионе старих новинских текстова, саопштења, књига у којима се величају победе над „мрским истазијским непријатељем“ и одобрава „херојска борба наших евроазијских савезника“. И у томе Винстон није усамљен, пошто десетине хиљада његових колега у Министарству истине широм Океаније обављају суштински исти, економски потпуно бесмислен, али идеолошки екстремно значајан посао. Овакво манипулисање историјом могуће је добрим делом и због тога што, како Орвел експлицитно наглашава, наука у озбиљном смислу те речи у тоталитарном друштву и не постоји; „у Новоговору не постоји реч која значи ‘наука’“. Научна методологија суштински је неспојива са идеолошком контролом прошлости; то је још један разлог због којег је, како је сер Карл Попер неуморно наглашавао, наука највише напредовала управо у условима просветитељства и либерализма. 

Оно за шта су тоталитарним режимима потребне тајне полиције, министарства истине, масовне чистке и гулази, те бесрамно фалсификовање историје, постиже се (делимично) у демократским системима кроз пропаганду, маркетинг и еуфемистички назване „односе са јавношћу“ (PR). Улогу Министарства (не)истине преузеле су маркетиншке агенције; уместо идеолошких инквизитора и цензора добили смо „креативне директоре“. Када су Фредерик Пол и Сирил Корнблут писали своју славну Рекламократију (1953), сатиричну визију света којим управљају рекламне агенције, сама концепција да неки људи зарађују велике плате тиме што смишљају нове начине за обмањивање потрошача чинила се одвратном дистопијом. Данас је то свакодневна реалност. Због тога неминовно постоји суштинска тензија између науке и маркетинга, која тек повремено прераста у конфликт. Када чујете да је „научно доказано“ да, рецимо, Мерикс пере боље од Аријела, не придајте томе никакав значај; у питању је чиста злоупотреба атрибута „научни“. Има, међутим, добро документованих случајева код којих је маркетинг играо далеко мрачнију улогу и последице које сежу много даље од избора детерџента.

Један од таквих случајева, који је играо, а и даље игра, огромну улогу у нашем ставу према истраживању свемира јесте расветљавање узрока свемирске трагедије – катастрофе шатла Челенџер, који је експлодирао непосредно по полетању са космодрома у Кејп Канавералу, 28. јануара 1986. године. Тада је седам људи страдало, шест професионалних астронаута и једна учитељица. Америчка национална свемирска агенција (НАСА) је и тада била потресом избачена из свог „догматског дремежа“ у коме је маркетинг био агресивнији од рада на новим технологијама. Формирана је комисија за испитивање узрока несреће најскупљег превозног средства на планети, на чијем је челу био амерички државни секретар Вилијем Роџерс, са циљем да утврди узроке ове несреће. Роџерсова комисија била је састављена од политичара, астронаута, активних и пензионисаних војних лица, бирократа и – једног научника. Да се радило о неком произвољном научнику, вероватно би се ствар ту и завршила, а рад комисије би био сасвим безуспешан; с обзиром на околности (о којим ћемо касније рећи понешто детаљније), ми заправо никада не бисмо сазнали праве узроке катастрофе. Међутим, тај усамљени научни ум, постављен наспрам бирократског утврђења, није био тек било који научник, већ Ричард Филипс Фајнмен, и ту права прича почиње.

У доба катастрофе Челенџера, Фајнмен је имао 68 година и иза себе већ све научне почасти које један теоријски физичар може стећи, укључујући и Нобелову награду, коју је 1965. године поделио са Џулијаном Швингером и Син-Итиро Томонагом за развитак квантне електродинамике, теорије која у потпуности објашњава све феномене у вези са светлошћу и електромагнетизмом. Прецизност квантне електродинамике је већ легендарна; она предвиђа магнетни момент електрона са прецизношћу која је аналогна оној када би се удаљеност између Париза и Њујорка могла измерити до десетог дела дебљине власи косе. Сем тога, Фајнмен је дао немериве доприносе другим областима науке, и данас се са правом сматра зачетником две нове и изузетно перспективне физичке дисциплине: нанотехнологије и квантног рачунања. 

Међутим, важније од чисто академских постигнућа биле су Фајнменова огромна оригиналност, као и вештина за комуникацију са најразличитијим врстама људи, од студената до политичара највишег ранга. Његова предавања са Калтеха, објављења 1963, и дан-данас су (иако је протекло пуних 50 година!) најуспешнији и најпопуларнији уџбеник опште физике икада написан, коме се генерације студената увек изнова враћају. Његове популарне књиге, као што је QED, необична теорија о материји и светлости, или збирка вицева и анегдота Мора да се шалите, господине Фајнмен!, спадају међу најтиражнија дела која је написао један научник. Та способност да изложи веома тешке проблеме и теорије на освежавајуће једноставан и приступачан начин и фасцинира публику и своју околину није се, међутим, ограничавала на апстрактне научне теме, већ је имала и значајну примену у јавном и политичком животу. Фајнменов глас био је утицајан у америчкој јавности у поводу тако разноликих питања као што је експериментисање над животињама у биологији и медицини (жестоко се противио овој пракси), до питања нуклеарног разоружања, као и висине академских захтева. То што су амерички универзитети у природним наукама задржали апсолутни примат упркос великом опадању јавне и друштвене подршке током последње три деценије, умногоме је заслуга и наслеђе Ричарда Фајнмена. Са друге стране, управо тој медијској и политичкој „видљивости“ Фајнмен је имао да захвали то што се поткрај каријере нашао у непосредном контакту са новим и тешким изазовом: Роџерсовом комисијом за утврђивање узрока катастрофе Челенџера.

Прича о Фајнменовом разрешењу мистерије узрока несреће шатла има још једну компоненту коју никако не би требало испустити из вида: његову тешку болест. У доба када је позван да узме учешће у раду Роџерсове комисије, Фајнмен је већ био човек на самрти, који је то знао (и често се шалио са тим!). Абдоминални карцином веома ретке и неизлечиве врсте чинио је да Фајнмен, између осталог, због јаких болова није био у стању да седи на столици са наслоном. Након закључења истраге, којој је толико допринео, велики научник се вратио у Калифорнију да умре након десетак месеци (15. фебруара 1988. године). 

Разоткривање мистерије несреће шатла било је, међутим, знатно више од неког научног или инжењерског проблема. Било је то лутање по бирократским лавиринтима пуним политичких препрека и добро скривеног прљавог веша. Фајнмен је одмах схватио да прави циљ Роџерсове комисије није (или није само) да открије узроке несреће, већ пре да оправда огромну администрацију и гигантске трошкове НАСА. У тој игри он, наравно, није желео да учествује, што су можда превидели чак и они који су га за место у комисији и предложили. Стога се он од првог дана рада комисије бацио на посао свом снагом коју му је здравље дозвољавало. Током више месеци летео је авионом практично сваке недеље, обишавши све институте НАСА, полигоне за тестирање и друге инсталације, разговарајући притом са стотинама људи. За разлику од других чланова комисије који су се задовољавали угодним ћаскањем са високим администраторима и маркетиншким експертима агенције, Фајнмен је нарочито често био виђан са инжењерима, техничарима и другим радницима на самим полигонима и лансирним местима, људима који су заиста обављали конкретан посао, прегледали, пунили горивом, поправљали ракете и шатлове. И од њих је збиља добио драгоцене информације. Један од техничара који су били задужени за преглед ракетних мотора по повратку сваке мисије на Земљу му је предао копије неколико представки које је упутио својим претпостављеним са озбиљним примедбама на рачун процедура које се користе у том послу и које су, по његовом мишљењу, могле лако проузроковати квар на моторима на неком од наредних летова. Ни на један од ових дописа администратори нису чак ни одговорили, а камоли предузели некакве мере. Од другог радника на лансирној рампи, Фајнмен је добио практично – и како се показало кључно – обавештење о великој хладноћи, која је (сасвим изузетно за Флориду) владала неколико дана уочи тог судбоносног лансирања у јануару 1986. године. 

Што се тиче самог узрока трагедије, оно што се на телевизијским снимцима последњих секунди лета Челенџера могло јасно разабрати јесте да је до експлозије дошло у једном од „бустера“ – ракета на чврсто гориво које помажу шатлу да узлети, а које се после одбацују и замењују за сваки следећи лет. Сад, „бустери“ су својеврсно ремек-дело ракетне технологије: њихова ефикасност је у огромној несразмери са једноставношћу и јефтиноћом њихове израде. Фајнмену је било од почетка јасно да код „бустера“ једноставно нема много тога да се поквари. Само његово тело сачињено је од металних цилиндара који су спојени без закивака и шрафова, већ специфичним кружним „штипаљкама“, сличним спајалицама за папир, које се чврсто држе кружним прстеновима од гуме, названим, према њиховом облику, О-прстенови. Задатак О-прстенова (и нешто што их чини супериорнијим у односу на шрафове или закивке) јесте да савршено еластично одговарају на сва могућа напрезања или деформације у неколико минута лета шатла кроз атмосферу. Наиме, мора се по сваку цену спречити да атмосферски ваздух доспе у контакт са чврстим горивом које испуњава читаво тело ракете, јер тада може доћи до експлозије. Са друге стране, деформације и напрезања мењају помало облик „бустера“ током лета, а систем са штипаљкама и гуменим О-прстеновима се показао најприлагодљивији за одржавање херметичности у таквим условима. Наравно, да би се тај услов задовољио, неопходно је да гума буде високо еластична у свим приликама. Фајнмен је наслутио, правом детективском интуицијом, да управо у томе лежи кључ загонетке; када је схватио да је шатл неколико дана стајао на лансирној рампи пре лансирања, по абнормално хладном времену те зиме, коцкице су почеле да се слажу у његовој глави. Зимске ноћи су хладне чак и на Флориди, а зима 1985/86. била је нарочито хладна. 

Међутим, из поменутих политичко-бирократских разлога, Фајнмен је врло опрезно прилазио објављивању својих налаза. Готово ни са једним другим чланом Комисије није разговарао о својим испитивањима и слутњама. Коначно, одлучио се да о целој ствари проговори тек на завршном састанку комисије, за који је унапред знао да ће бити директно преношен на националној телевизији, те да се накнадно неће моћи мењати. У већ легендарном директном преносу, Фајнмен је извео свој славни експеримент са чашом ледене воде и делићем гуме О-прстена: држећи гуму неколико минута у контакту са водом на тачки мржњења, он је постигао да њена еластичности довољно опадне да се могла лагано раскинути чак и Фајнменовим нејаким рукама. Ова спектакуларна демонстрација разоткрила је коначни узрок трагедије шатла, а Фајнмен је потом и објаснио крајњи узрок: људски немар. Наиме, добављачи О-прстена, једна од великих индустријских корпорација, вршила је тестирање еластичности гуме у јако великом распону температура: од око 10 до преко 1000 степени Целзијуса. Ни добављачу, ни – што је много значајније – купцу, тј. НАСА, није пало на памет да уочи и исправи „мали пропуст“ у техничкој документацији: одсуство икаквих података о својствима гуме на температури испод 10 степени. Као последица тога, несрећа се пре или касније морала одиграти, када би, због хладноће пред лансирање, еластичност попустила, и у једном тренутку гума не би могла да довољно брзо промени облик при напрезању, те би мало ваздуха продрло кроз штипаљку у унутрашњост „бустера“. То би резултирало експлозијом. Када се то доиста десило, јануара 1986. године, изгубљени су људски животи, као и десетине милијарди долара. 

Затим, одбацивши официјелни извештај Роџерсове комисије, Фајнмен је записао свој votum separatum у виду тзв. Мањинског извештаја, који је накнадно придодат званичном извештају и другим документима које је донела комисија. У том изврсном тексту, у најбољем фајнменовском маниру се описују згоде и незгоде на које је велики физичар наилазио током истраге, а посебно несхватљива бирократска непрецизност и жонглирање са бројевима, које је пре или касније морало довести до кобних последица. Један једини пример је сасвим довољно илустративан и није му потребан икакав коментар: вероватноћа отказивања једне од ракета („бустера“) на чврсто гориво које помажу уздизању шатла (и чији су О-прстенови били узрок трагедије Челенџера), била је у документацији НАСА наведена као 1 у 50.000. На основу каквих ли су опита и проба начињене ове процене, упитао се Фајнмен. Чак и студенти првих година на природнонаучним или техничким факултетима знају да је математички немогуће добити овакве резултате, осим уколико нисте учинили више стотина хиљада тестирања!? Колико ли је миленијума потребно за такве тестове и за такав ниво прецизности? Уместо егзактне научне методологије, ту се, изгледа, радило о проценама „одока“ карактеристичним за политикантство, те угодним лажима обојеним снажним пропагандним бојама. 

Сем тога, Фајнмен је у Мањинском извештају набројао још неке скандалозне околности које, мада не тајне, ипак нису биле широко познате јавности: НАСА је, рецимо, користила застареле компјутере у шатлу, који нису поседовали довољно сопственог меморијског простора да садрже све податке и софтвер потребан за полетање, саму мисију, и слетање, па су астронаути морали да четири пута током мисије мануелно замењују магнетне траке, бришу постојећи садржај меморије и учитавају нови са трака!?

Размишљајући накнадно о свему томе, тешко је отети се утиску да је збиља изузетно срећна околност била то што је Фајнмен у једној личности сједињавао како врхунске научне квалитете неопходне за разрешење мистерије тако и врхунске индивидуалне моралне квалитете, а пре свега свест о истини као нечему што није подложно преговорима, политици, или толико злоупотребљаваном „суду јавности“ (или „вољи народа“). Речи којима је завршио свој Мањински извештај остају упамћене као велика духовна и етичка поука чији значај увелико превазилази саму истрагу и несрећу која јој је била повод:

„Ако желите успешну технологију, физичка стварност мора имати предност над односима са јавношћу, јер се Природа не да обмањивати.“

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs