На месту славне сиднејске опере, некада се налазила мала рибарска колиба у којој је живео Бенелонг, млади Абориџин који је био спона између две културе – британске и абориџинске
Текст: Дарко Доневски
Док се завесе припремају за спуштање на партер сиднејске опере, последњи светлосни сноп пројектује на белом платну лик младог Абориџина. Плесна представа се завршава, затворен међу четири зида главни јунак окончава свој живот али само делимично наговештавајући гледаоцу како је провео своје последње тренутке. Плесачи ансамбла Бангара су открили своја тела – зној, капљице црвене течности под појасом као бљесак крви под бичевима енглеских колониста, руке подигнуте према Сунцу у знак захвалности и ишчекивања. Трупа је искорачала на бину, заједно са њом и младић који је одиграо Бенелонга. Поклања се публици, аплауз удара у свод дворане, одбија се и дуго одзвања као свест о виртуозно одиграној судбини једног од најзначајнијих симбола у историји Аустралије. Читав живот у сат времена, али кад ехо утихне колико заиста тај живот познајемо и схватамо?
Бенелонг (1764-1813) је био припадник Еора, људи које данас у Аустралији генералним именом зову Абориџинима. Бенелонг је пуним именом у историји забележен као Вулараваре Бенелонг (Woollaraware Bennelong), али подаци из сиднејског Маритиме музеја кажу и да је имао неколико других имена, попут Бунде-Бунда што на језику Еора значи јастреб. Смишљање имена у племенима Аустралије је посебна занимљивост, јер је записано да су их многи насељеници давали по првој уловљеној риби или првој виђеној птици. Бенелонг је своје детињство провео живећи близу реке Парамате, која се слива у данашњи Порт Џексон, популарни залив у Сиднеју. Тамо је као младић често ловио рибу и дружио се са осталим припадницима свог народа. Ипак, ток и стил живота младог Бенелонга окренуо се ка непредвиђеним изазовима за које Еори нису били припремљени.
Колонизација старих култура
Године 1788. на обале Аустралије се искрцала посада са једанаест великих бродова који су осам месеци пловили од енглеске луке Портсмут све до Сиднеја. Иако се у историји може читати неколико различитих интерпретација, оно што је недвосмислено је да су лађе допловиле из далека са освајачким циљем! Долазак Енглеза није само написао неке од најкрвавијих сага о освајањима (за Европљане) нових светова, већ је оставио и причу о једном од најчуднијих “пријатељстава” икад испричаним. Упоредо са задацима о експлоатисању природних ресурса “нове јужне земље” (како су Енглези неспретно тада звали Аустралију), новопостављени гувернери добили су и директну наредбу од краља Џорџа III да направе спону са локалним становништвом.
Било је замишљено да се та веза креира тако што би се дословно отео изабрани мушкарац из локалног племена, обучио енглеском језику и вештинама, након чега би испуњавао довољно “критеријума” да врши улогу посредника између Енглеза и Абориџина. Енглези су свакако желели да знају више о абориџинском начину живота и преживљавању, мада никада нису искрено желели да комуникацију остваре на природан начин, без унапред успостављене позиције супериорне расе.
Једнострано наметање културних и социјалних норми као дугорочни циљ ипак се не може назвати жељом за дијалогом, те је модел у коме би се комплетно прихватало учење или веровање народа који су на двору сматрани дивљацима био незамислив за краљевске освајаче. Због тога прича о Бенелонгу и његовој судбини може да се подведе под једнакост са питањем: шта је судбина модерне људске комуникације? и чак даље: да ли смо заиста научили лекције из прошлости? Да ли је модеран човек способан да оствари комуникацију без спотицања о етаблирани статус које његова држава има у датом историјском тренутку? У времену када се цивилизација припрема за директан суживот за вештачком интелигенцијом, када брзина ширења виртуелних комуникациних информација превазилази енергетске капацитете просечног човека, приче из не тако далеке прошлости остају недовољно познате а њихове поуке неусвојене и потцењене.
Плесач са белим шеширом, елегентним морнарским оделом и великим мачем оживео је лик Бенелонговог пријатеља. У историји је записано да је то био Артур Филип (1738-1814), један од најпоузданијих краљевских поморских официра, и човек који је постао први гувернер данашњег Новог Јужног Велса, савезне државе Аустралије. Данас је Нови Јужни Велс најмногољуднија савезна држава на источној обали континента, али тада, 1788. године Нови Јужни Велс је био део обале са насељима која су своју историју започела 5000 година пре доласка освајача.
“Племена су узнемирена и међу људима је страх”, стоји записано у дневнику бродског официра. Артур Филип са својим војницима посматра младе људе како проводе време у лову и дружењу близу данашњег главног сиднејског залива, и за око им запада млади Бенелонг. Док прослављају улов, Абориџини ни не слуте да ће један од њих бити отет. Како је касније записао у својим мемоарима један од војника, Вилијам Бредли, “био је то најтежи задатак и најбескрупулознија замисао коју су икад морали да спроведу у дело”. Изненађујуће, Бенелонг, иако у оковима, није показивао знакове очајања, опирања или страха. У свом новом животу брзо је нашао замену за стари дом – савладавао је лекције великом брзином, постајући убрзо миљеник Артура Филипа.
Пријатељства која то (ни)су
Управо је та неочекивана адаптивност младог Бенелонга трасирала одличне односе између Енглеза и Абориџина у годинама које су уследиле. Две различите културе своје односе су и даље градиле са извесне дистанце, али су политичка комуникација и посебно трговина биле олакшане. Оно што, међутим, историчари нису написали о том периоду јесте колики је истински ниво поверења према освајачима тада владао међу локалним племенима.
Бенелонг и Артур Филип своје међусобно поштовање крунисали су и разменом титула, које су за обе заједнице биле важне – тако је Филип Бенелонгу дао повељу именујући га за “гувернера” сиднејске области, задуженог да наступа испред домородачке заједнице, док је Бенелонг Филипа почео да ословљава са “отац”, што је највећа част коју Еори удељују другим људима. Филип наређује и да се Бенелонгу изгради мала рибарска колиба, на чијем месту се данас налази славна зграда-шкољка сиднејске опере. Плес у њој значи да ватра старе Бенелонгове колибе и даље гори.
Након пет година служења краљевском височанству у Аустралији, гувернер Артур Филип је одлучио да се повуче и позицију препусти неком другом. За многе неочекивано, он са собом у Енглеску поводи и Бенелонга. Историјски извори различито тумаче овај чин. Док једни Бенелонгов несвакидашњи прекоокеански пут у непознато карактеришу као жељу Абориџина да виде “далеки свет белих људи”, други пак истичу да је Филип вешто искористио Бенелонгову оданост и статус који је у том моменту имао, те да га је на енглески двор однео као највреднији “трофеј” енглеске освајачке доминације. Оно у чему се сви слажу јесте да је Бенелонг у Енглеској имао значајну пажњу учествовујући у многим дипломатским расправама.
Стриктно историјски гледано, Бенелонг у свом лику и делу има све карактеристике данашњих политичких дипломата. Савладавши језичку баријеру, он по доласку у Енглеску почиње да облачи елегантна одела, одлази у позоришта и краљевске журке, прихватајући комплетно енглеске манире. Енглеска јавност је дала значајну пажњу сусрету две културе, изнова апострофирајући да “европски стил остваривања културних контаката поново показује своју надмоћ и да прихватање различитих учења може да доведе до хармоничног живота ”. Ипак, много тога трагичног може већ тада да се наслути у његовом лику. Подвојеност, срце која не зна за шта се тачно бори, личност која не зна да ли је нешто добила или све изгубила, рибар који је далеко од свог залива, дипломата који је свестан да велики потреси иду ка његовој земљи, слободи а на крају и идентитету.
Вероватно је све то утицало да се након три године проведене у Енглеској, Бенелонг са флотом која је испловљавала ка Сиднеју 1795. врати у своју земљу. Повратак у оно што би се лаконски назвало “старим начином живота” био је све само не оно што је очекивао. Бенелонг затиче другачију земљу, насеља која се граде и која више нису само мала и рибарска, и тешко оболелог најбољег пријатеља који умире од последица богиња, које су на континент донели европски морнари. Бенелонг запада у алкохолизам и убрзо га се одричу и његови Еори, али и енглески званичници.
Прогоњен од обе стране, склања се на западну обалу Парамате где постаје вођа неколико локалних кланова. У његовој причи више није било Артура Филипа, није било никога из периода проведеног у Енглеској. Умире 1813. године, неки кажу у борби кланова, док други извори наводе природну смрт на поседу који је био место изградње прве пиваре у Сиднеју. Није био заборављен од свог народа, који је чувао његове приче и одавао му пошту у деценијама које су следиле.
Поглед у сиднејску луку и прелепу шкољку Опере, можда исту онакву какву је некада на том месту израњао Бенелонг, покреће питање о жртви коју је овај млади Еори понео. Иако традиционално доживљаван искључиво као медијатор између европских колониста и локалаца, Бенелонг је заправо много више. Он је прича о прошлости и будућности, а његова жртв,а трагедија и неминовни резултат вишевековних тежњи британсих освајача. Наметање вештачке хармоније међу људима и данас оставља велике последице по судбину Абориџина.
Највећа стопа алкохолизма и суицидности је међу овом популацијом, чинећи да њихов животни век буде далеко испод аустралијског просека (чак десет година нижи у односу на неабориџинску популацију). Статистичари кажу да и данас на аустралијском континенту живи преко 50 разилчитих домородачких група. У прошлости су њихови припадници били бројнији, али су доведени готово на ниво одумирања након бескрупулозних акција које су над њима вршене током 19. и 20. века.
Први Абориџин који је добио аустралијски пасош био је чувени сликар Алберт Намађира, и то тек у другој половини 20. века. Абориџини су дали нацији неколико великих људи које је читав Комонвелт славио, пре свега се то односи на спортске успехе – абориџинског порекла су Ивон Гулагонг, некада најбоља тенисерка на свету, па олимпијска атлетска шампионка Кети Фриман, такође и први Абориџин који је играо кошарку на нашим просторима – Нејтан Џаваи. Писци Давид Унаипон и Анит Хејс, такође су абориџинског порекла.
Разумети значај живота вишеструко комплексне фигуре какав је био Бенелонг захтева и разумевење историјских чињеница. Не чуди због тога потреба многих медија да на неки начин амортизују тежак последњи период Бенелонговог живота. Тако је 1981. угледни Тајмс дао своју светлију верзију Бенелонгове смрти у којоj он бива поново прихваћен и слављен од свог народа, проводећи болестан задње тренутке окружен неподељеном пажњом. Године 1995. Кури је режирао представу постављену на сцену националног позоришта, али је и она имала помало пренаглашен покушај да релативизује страдање главног јунака и нађе много више позитивних елемената у Бенелонговој “ничијој судбини и ничијој земљи”.
Тек је представа коју ју трупа Бангара одиграла ове године поставила ствари на право место – алкохолизам је само манифестација дубоке жалости и подељености осећања која Абориџини и даље имају. Иако званично интегрисани у све нивое друштва, почевши од едукације, спознаја да им је земља отета а традиција маргинализована чини да њихова борба (унутрашња чак више него политичка) и даље траје.
Колико разумемо приче које причамо?
Многи редитељи, новинари и историчари који су хтели да испричају ову причу нису успели – саплели су се или о покушај да буду благи према Енглеској, или да прикрију тежак унутрашњи слом човека који губи право на слободан живот. Након великих студентских демонстрација у Аустралији шездесетих година, оних које су напокон довеле до тога да се “абориџинско питање” сагледа са највиших инстанци, живот племена постао је предмет проучавања на факултетима и у школама. Оно што и даље недостаје је дијалог – истински и људски, пун разумевања и жеље за упознавањем.
У 21. веку, списак језика, нација и култура је детерминисан и представља покретачку енергију света, народи који вековима пре доласка европских колониста припремају свој живот за земљу коју немају намеру да напусте (нпр. Абориџини али и племена у Амазонији), ускраћени су за могућност лидерства код њеног обликовања. Централни карактер представе није се ниједном током 70 минута игре зауставио у својим кретњама, правио је пируете када су му стављали окове, степовао када би живот губили њему драги људи. Човек је артефакт Универзума и као такав незаустављив баш и као простор у ком се изражава.
Да ли његове приче знамо да интерпретирамо и разумемо у целости? Бенелонгова прича зато није ни форшпан нити хронологија једне људске патње, већ и судар прошлости и будућности, плес која чека да буде одигран искључиво онда када људи буду спремни да му се потпуно препусте. Само тада се одговори враћају, директни и јасни попут бумеранга. Никако другачије.