Зашто jе у маjу 1945. млада посада подморнице U-977 побегла преко Атлантика од Немачке послие Хитлера, како их jе он мртав сустигао и цртица из Фолкландског рата
Текст: Филип Шварм*
Април 1945. На Сjеверно море из њемачких и лука у окупираноj Норвешкоj испловљава четрдесет четири подморнице Хитлерове Кригсмарине; до почетка маjа, Савезници потапаjу двадесет три.
Али – не и U-977.
Између 13. и 20. априла ова подморница плови од Кила до Хоретена у Ословском фjорду, ту се задржава до 29. истог мjесеца, 30. стиже у базу Кристијансен на jугу Норвешке, а на мору jе поново већ 2. маjа.
Пред посљедње испловљавање и у току наредних шест дана, радиотелеграфиста U-977 прима четири важне поруке. Прва – Хитлер jе мртав; друга – рат се наставља; трећа – Њемачка jе капитулирала.
Након четврте депеше – да се све подморнице врате или предаjу – двадесетчетверогодишњи капетан, оберлаjтант Хаjнц Шефар, окупља посаду стару, у просjеку, двадесет година.
Износи им три могућности.
Избор #1
Подморницу могу предати Британцима у некоj шкотскоj луци. Оберлаjтант Шефар не мора ништа више рећи.
Могуће jе да су чланови посаде да би „очврснули“ док су jош дјеца – као она у Осанбрику – морали гледати у школском дворишту како есесовци премлаћуjу логораше; могуће jе и да им се млађа браћа и даље игра „логорских стражара“ слично дјечацима из насеља код концентрационог логора Равенсбрик; могуће jе и да њихови очеви сматраjу „да смо били мекани према заробљеницима“ попут извjесног подузимача на краjу рата.
Само у области Минхена има 120 заробљеничких и осам концентрационих логора, а слично jе и у околици свих градова. Становништво jе у потпуности навикнуто на изнурене заточенике у пругастоj одјећи док раде наjтеже физичке радове; зову их „зебре“.
Ови робови у пуном смислу те риjечи, грађани су Совjетског Савеза, Jугославиjе, Пољске… Заробљенике из Велике Британиjе, Сjедињених Америчких Држава и других западних земаља, нацисти третираjу према свом поимању Женевске конвенциjе.
„Jедина разлика између нашег и концентрационог логора била jе та што нас нису трпали у плинске коморе или стрељали“, пише бивши амерички ратни заробљеник. „Не сjећам се да су Ниjемци икад показали било какво милосрђе.“
Има и jош нешто.
Од 39.000 регрутираних њемачких подморничара, током рата гине 28.000; од укупно 1150 подморница, Савезници уништаваjу 783. Борбени морал посада одржава се наjбољим смjештаjем на копну, квалитетном исхраном на мору, разним бенефициjама… На поласку у патроле диjеле им термо-чарапе са уплетеном људском косом, а по повратку – ручне сатове, златне табакере и друге луксузне предмете.
Чланови посаде U-977 добро знаjу одакле све то стиже. Ако у потпуности и нису свjесни метода и размjера холокауста, Аушвица, Матхаузена и Дахауа, jасно им jе каква jе судбина Жидова у Трећем раjху; сви су одрасли уз свирепе погроме.
Што, дакле, на основу свог животног искуства могу очекивати уколико отплове у заробљеништво? Ништа друго сем логора опасаног бодљикавом жицом у некоj забити, вашљивих лежаjа у дрвеним баракама, танких чорби, дизентериjе, физичког рада… Олакшаваjућа околност свакако им ниjе ратни биланс Кригсмарине – смрт 36.200 савезничких морнара, потапање 3500 трговачких и 175 ратних бродова.
Избор #2
Пред своjе подређене, оберлаjтант Шефар износи и другу могућност: домоћи се Њемачке, недалеко од обале потопити подморницу и разићи на све стране. Ако jе заробљеништво пут у неизвjесност, сасвим jе извjесно што их чека у домовини.
Нису сва њемачка насеља сравњена, али jесу велики градови. Британски и амерички бомбардери за вриjеме рата бацаjу укупно 1.587.062 тоне бомби, гине више од 360.000 цивила, рањених jе око 750.000, а 7.500.000 људи остаjе без крова над главом.
„Видјеле су се само рушевине из коjих се димило. У километар дугоj улици ниjе остала ниjедна зграда“, пише Отилиjа Бел из Франкфурата након бомбрадовања 12. септембра 1944.
Међу бескућницима из великих градова jе и оберлаjтант Шефар – Берлинац. И ниjе jедини на U-977. У посебно тешкоj ситуциjи су чланови посаде са истока Њемачке: заjедно са милионима избjеглица из тих подручjа, њихови родитељи и рођаци лутаjу земљом. Имаjу само jедан циљ – побjећи што даље од Црвене армиjе.
„Моj син би имао отприлике година колико и ваш данас“, говори совjетски официр пред њемачком породицом уперивши пиштољ у дванестогодишњег дјечака. „Оца и маjку убили су ми есесовци, jер су били Жидови. Моjа жена и двоjе дјеце су нестали. Моj дом jе срушен. А све што jе задесило мене, догодило се милионима људи у Русиjи. Њемачка jе убиjала, силовала, пљачкала, разарала… Морате признати да имам добрих разлога да опалим.“
Оваj непознати официр враћа пиштољ у футролу и одлази. Али, иза многих других црвеноармеjаца остаjу побиjени заробљеници, систематски опљачкана села и градови, силоване жене… Мада у осjетно мањоj мjери и западни савезници понашаjу се на сличан начин.
Под оптужбом за дезертерство обjешено jе од више од 15.000 Ниjемаца – наjвише у посљедњих пола године рата. Подморничари са U-977 добро знаjу да би у том периоду завршили на првоj бандери да су их негдје затекли без обjаве. Но, први послиjератни дани не окончаваjу одмах и свагдје нацистичку власт.
„Испод импровизираних вjешала, висjеле су три омче“, описуjе капетан подморнице U-953 Херберт Вернер погубљење троjице морнара из базе зато што су, славећи мир, пили са припадницима норвешког покрета отпора након капитулациjе. „Бродски фењер, постављен на црвену тканину, бацао jе сабласно свjетло на морнаричку сабљу и Хитлерову књигу Mein Kampf.“
Западни савезници и Совjети убрзо успостављаjу окупациону управу. На прољеће 1945. више нема ни риjечи о „ариjевскоj вишоj раси“ или „полуљудима са Истока“ – њемачком становништву пуна су уста конвенциjа о заштити заробљеника и цивила док се самосажаљева у бескраjним редовима за мршава следовања. Попут посаде U-977, сви они се питаjу да ли ће Њемачка опстати, осим као географски поjам, и да ли ће се живот икад вратити у мирнодопски колосjек.
Избор #3
Морнарима нагураним у уском простору, оберлаjтант Шефар на концу износи и трећу могућност, тему безброjних шапутања и повjерљивих разговора великог броjа подморничких капетана од тренутка када им jе свануло да jе рат изгубљен. Она гласи – отпловити у Аргентину.
Тамо возе влакови, ради улична расвjета, све куће су читаве, хране и пића има колико год човjек жели; тамо су дјевоjке, игранке, танго и сунце; заjедно са своjим вршњацима, тамо могу дисати пуним плућима, почети из почетка, оставити иза себе рушевине, чемер, заробљеничке логоре, страх од сљедећег дана…
Први и посљедњи пут посада U-977 гласа о рути пловидбе. Побjеђуjе жеђ за животом: тридесет морнара jе за Аргентину, двоjица ожењених подофицира су против, шеснаесторица не могу да се одлуче. Пада договор да се свих осамнаест искрцаjу на норвешком отоку Холсени.
„Обећали су да ће рећи да jе подморница налетила на мину и да су се само они спасили“, пише Шефар.
Оберлаjтант 10. маjа 1945. креће на jуг; покварен му jе перископ и са U-977 управља према картама, на слиjепо. Да избjегну бродове и радаре, наредних шездесет шест дана ниjедном неће изронити: дању се крећу на дубини од четрнаест метара испод површине захваљуjући шноркелу, посебноj циjеви за довод зрака дизел моторима; ноћу – на дубини од педесет метара погоном на електричне батериjе напуњене током дневне пловидбе.
Трећи раjх, упркос миру и бjегу у слободу, живи и даље у подморници: посада одлучуjе да задржи режим регулиран Ратним правилима Кригсмарине. Ипак, стална пловидба испод површине је на самоj границу физичке издржљивости – гуше их испаравања дизел горива, прекривени су чиревима због немогућности одржавање чак и минималне хигиjене, прехлађени су услиjед влаге од кондензациjе са зидова…
Ни психички им ниjе ништа лакше. Дио посаде jе депресиван, неки губе живце за сваку ситницу, круни се до тада челична дисциплина… Ипак, одржава их заjеднички циљ и упућеност jедних на друге.
„Када су ми рекли да jе откривен крадљивац хране, рекао сам људима да га сами казне“, пише Шефар. „Одлучили су да га боjкотуjу и до краjа jе умало полудио.“
Заобилазећи Ирску са запада, U-977 се креће на jуг и 14. jула 1945. стиже до Зеленортских отока у западноj Африци. Одметнути подморничари испод воде прелазе 1800 наутичких миља и троше четрдесет тона горива; остаjе им jош толико дизела и 5500 наутичких миља до аргентинске луке Мар дел Плата.
„Обавjестио сам посаду да ћемо послиjе шездесет шест дана подводне вожње изронити сљедеће ноћи“, пише Шефар. „Са преосталим горивом могли смо стићи – и то jедва – само ако пловимо на површини.“
Обећана земља
Док се U-977 пропиње на валовима jужног Атлантика, четири осматрача двогледима претражуjу пучину: чим нешто примjете, пале масне крпе у торњу надаjући се да ће их дим и ниска силуета маскирати у мали брод за превоз угља.
Коначно, 17. аугуста 1945. на хоризонту се указуjе обала обећане земље.
Под jедан – Аргентина jе наjразвиjениjа и наjбjеља jужноамеричка држава са доста њемачких имиграната; два – десничарска воjна хунта види у фашизаму модел за затирање демократског и социjалистичког покрета, али и отпора доминациjи англоамеричког капитала у земљи; и, наjважниjе, под три – због свега неведеног, Буенос Аjрес обjављуjе рат Берлину под жестоким притиском Вашингтона тек 27. марта 1945, тако да нема зле крви, већ само емпатиjе и разумjевање за поражене.
У пратњи три патролна чамца, U-977 упловљава у луку Мар дел Плата: неоштећеног наоружања и документациjе, обрлаjтант Шефар се предаjе у jезиво смрдљивоj подморници са своjом исцрпљеном и запуштеном посадом аргентинским поморским официрима. Одводе га на крстарицу Белграно поринуту jош 1897. у Ливорну и одмах питаjу гдје jе искрцао свог Фирера?
Шефар jе забезекнут. Он то не зна, али ни три и по мjесеца од обjаве смрти ниjе предочена фотографиjа Хитлеровог леша нити било какав доказ да jе мртав. Штампа у циjелом свиjету шпекулира зато о начинима како jе могао да се извуче из Вучиjе jаме у Берлину и мjесту на ком се потом сакрио. Аргентина jе на самом врху списка: зар су генерали из Буенос Аjреса икад крили симпатиjе према Хитлеру и Мусолиниjу; зар ниjе тачно да се и даље не зна гдје су све њемачке подморнице? А када jе – позиваjући се на неименован извор – дневни лист „Диа“ из Монтевидеа обjавио приспjеће и точну руту U-977, експлодирала jе афера на глобалном нивоу.
Стаљин jе човjек кога све ово наjвише забавља. По његовом директом наређењу, ни маршали Црвене армиjе у Берлину не смиjу знати да jе совjетска таjна полициjа открила и индентифицирала остатке Адолфа Хитлера и Еве Браун. Мотив jе прост: Стаљин жели да на све стране сиjе неповjерење посредно оптужуjући поjедине кругове на Западу за шуровање са jедним од наjвећих зликовца у повиjести – приjе и послиjе рата.
Што jе познато таjноj служби у Москви, ниjе оноj Вашингтону. У Мар дел Плату долазе агенти ФБИ-ja и, из удобне интернациjе, одводе Шефара и његову посаду у САД. За разлику од Аргентинаца, Американци им ништа не вjеруjу на риjеч: слиjеде скоро двиjе године унакрсних испитивања, суочавања, претресања сваког детаља путовања дугог деведесет девет дана.
На краjу, истражитељи непобитно утврђуjу да Хитлер ниjе могао бити у подморници. Слаба jе то сатисфакциjа за оберлаjтанта Шефара и његове морнаре: ем гуле заробљеништво, ем их 1947. депортираjу у Њемачку – порушену, подиjељену, биjедну, земљу из коjе су жедни живота толико жељели да побjегну.
Сама U-977 одвучена jе у Бостон и 13. новембра 1946; као мету за вjежбу, потапа jе америчка подморница SS 403, Атул.
Ниjе епилог, али…
Фолкландски рат, 2. маj 1982, дан када jе приjе тридесет седам година U-977 испловила на своjу посљедњу патролу.
Командант британске нуклеарне подморнице Конкверор, капетан Кристофер Луис Врифорд-Браун на нишану држи аргентинску крстарицу Белграно. То ниjе брод на коме jе оберлаjтант Шефар испитиван о Хитлеру; од 1951. тако се зове бивша америчка крстарица Феникс из 1935, купљена за 7.800.000 долара и ветерана Другог свjетског рата на Пацифику.
Врифорд-Браун наређуjе напад у 15:57 сати. Од три испаљена торпеда, два погађаjу. Укупно гине 323 морнара, а крстарица Белграно брзо тоне као посљедњи брод торпедиран на Атлантику.
Нуклерана подморница Конкверор упловљава у британску базу Фислеjн 4. jула 1982. Са jарбола на торњу виjори црна гусарска застава: иза лубање укрштена су два торпеда.
*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.