Већ готово две деценије геолози покушавају да скрену пажњу научне заједнице да је неоправдано запостављен осми континент
Текст: Невена Грубач
Европа, Северна Амерка, Јужна Америка, Азија, Африка, Аустралија, Антарктик. Листа се ту завршава. Наша планета има 7 континената – тако смо учили у школи и тако нам говори свака мапа и свака фотографија површине Земље. У стварности, питање континената је веома неусклађена тема.
Већ готово две деценије геолози покушавају да скрену пажњу – што научне заједнице, што јавности – на једну, њима веома важну ствар: неоправдано смо запоставили читав један континент.
Готово у потпуности поплављена југозападним Пацификом, на статус континента стрпљиво чека Зеаландија – копнена маса чије врхове највиших планина, као једине делове који се налазе изнад нивоа мора, можда знате под називом Нови Зеланд.
Колико год била исправна научна аргументација која стоји иза случаја скривеног континента, околности су такве да је за сада то управо само то – случај без конкретног резултата. Наиме, за разлику од, рецимо, дефинисања и класификовања планета, за које је задужена научна организација звана Међународна астрономска унија, тренутно на свету једноставно не постоји научно тело које може копненој маси доделити звање континента.
Једино на шта може рачунати тим новозеландских геолога који стоји иза иницијативе о Зеаландији је отварање научне дебате и нада да ће се, кроз органски процес научног консензуса, за десетак година у школама учити да је Зеаландија један од континената наше планете.
Зароњени континент
Зеаландија се простире на површини од око пет милиона квадратних километара. Завидна површина – само за једну трећину мања од суседне Аустралије. Међутим, трик је у томе што се читавих 94 одсто налази испод површине Пацифика. Оно што није под водом углавном чини три познате копнене масе: Северно и Јужно острво Новог Зеланда и Нову Каледонију, као и још нека мања острва разбацана по суседству, а која извиру из Тихог океана. Главна сила се налази под водом.
Масом доминирају два гребена, између којих се налази централни процеп. Врхови гребена достижу висину између хиљаду и хиљаду и по метара, од којих се неки издижу изнад нивоа мора и формирају каменита острва.
Геолози сматрају да се Зеаландија одвојила од Аустралије пре око 60 милиона година, а да је последњих 23 милиона готово потпуно потопљена. Сама Аустралија је пре тога била део јужног суперконтинента Гондване, од које се одвојила пре око 90 милиона година, оставивши иза себе, на југу, Антарктик. Зеаландија је до сада у најбољем случају била помињана у контексту микроконтинента или континенталног фрагмента, али је 1995. године по први пут презентован случај у ком су се геолози заложили за њен конкретнији статус.
Скривени континент лежи на сопственој континенталној плочи, јасно и прецизно одвојеној и значајно дебљој од океанске коре, изнад које се налази. Има јасно дефинисане границе које је дистанцирају од околне области. Ово су веома важне геолошке одлике на којима је, између осталог, и базирана тврдња да Зеаландија заслужује статус континента.
Нова Каледонија се налази на крајњем северу подводног континента, док се Северно и Јужно острво Новог Зеланда уздижу на начин који сече његову плочу на пола. Нови Зеланд се налази на веома динамичној граници између Пацифичке и Индо-аустралијске тектонске плоче, што се и узрок изузетне лепоте планинских ланаца ове земље, али такође и несрећне оконости у виду честих земљотреса. Сасвим супротно, Аустралија је геолошки карактеристична управо по томе што у потпуности лежи на својој тектонској плочи, безбедна од земљотреса, али са, донекле, монотоним пејзажом.
Борба за признање
У раду објављеном у Журналу Геолошког друштва Америке, ”Зеаландија: Скривени континент”, Ник Мортимер, као главни аутор, не тврди да је открио нову копнену масу: напротив, Зеаландија није новост у геолошкој заједници. Али, уместо да као до сада буде позната као скуп острва, Мортимер жели да јој се призна заслужени статус континента.
И до сада су континенти бивали дефинисани више конвенционално него по уско прецизираном сету правила. Осим географских, важне улоге су имали и политички, историјски или културолошки разлози, који су често бивали подједнако битни као и геолошки критеријуми. Уколико бисмо се водили искључиво геолошким дистинкцијама, и ригидно гледали на континенте као на копнене масе изнад нивоа мора потпуно одвојене једне од других водом, тешко да бисмо имали више од три континента на Земљи: Америку, коју би чиниле данашња Северна и Јужна Америка, Афроевроазију и Аустралију. Међутим, дефинисање површине лица наше планете ипак је много суптилнији посао од простог повлачења линије између копнених маса, и има далеко веће социо-политичке последице од пуког додавања новог имена на листу.
Чак и геолошки критеријуми које је потребно да копнена маса задовољи како би понела епитет континента, врло су подложни интерпретацији. Осим што је неопходно да у питању буде велика копнена површина, без конкретног прецизирања колико тачно велика, такође мора имати и изражене геолошке карактеристике, али и бити јасно и видљиво одвојена од околног терена. Управо из овог последњег разлога још увек постоје дебате о томе да ли су Европа и Азија, као и Северна и Јужна Америка, заиста различити континенти. Ипак, Ник Мортимер је уверен да је Зеаландија ни мање ни више него – осми континент.
”Уколико бисмо извукли чеп и источили океан, свима би постало очигледно да овде имамо планинске ланце и велики континент који стоји високо изнад океанске коре”, каже Мортимер, водећа фигура ове иницијативе. „Још од 1920. године, с времена на време би се у геолошким радовима користио придев континентални у односу на одређене делове Новог Зеланда и Нове Каледоније. Разлика је у томе што смо сада прикупили довољно информација како бисмо придев континентални променили у именицу континент.“
У свом раду, Мортимер аргументује како Зеаландија поседује све неопходне карактеристике: издиже се високо изнад океанске коре, има битне геолошке дистинкције од којих је најважнија да је њена копнена кора значајно дебља од океанске, јасно је одвојена од околине и довољно је велике површине.
Ипак, потпуно му је јасно да у овом тренутку његов рад представља само отварање научне дебате на ову тему; свакако не очекује да се признање ових размера деси преко ноћи. Мортимеру и његовим колегама је веома стало да истрају у својој намери: уколико у њој успеју, успеће и да илуструју да нешто велико и очигледно лако може да се превиди у науци.