Već gotovo dve decenije geolozi pokušavaju da skrenu pažnju naučne zajednice da je neopravdano zapostavljen osmi kontinent
Tekst: Nevena Grubač
Evropa, Severna Amerka, Južna Amerika, Azija, Afrika, Australija, Antarktik. Lista se tu završava. Naša planeta ima 7 kontinenata – tako smo učili u školi i tako nam govori svaka mapa i svaka fotografija površine Zemlje. U stvarnosti, pitanje kontinenata je veoma neusklađena tema.
Već gotovo dve decenije geolozi pokušavaju da skrenu pažnju – što naučne zajednice, što javnosti – na jednu, njima veoma važnu stvar: neopravdano smo zapostavili čitav jedan kontinent.
Gotovo u potpunosti poplavljena jugozapadnim Pacifikom, na status kontinenta strpljivo čeka Zealandija – kopnena masa čije vrhove najviših planina, kao jedine delove koji se nalaze iznad nivoa mora, možda znate pod nazivom Novi Zeland.
Koliko god bila ispravna naučna argumentacija koja stoji iza slučaja skrivenog kontinenta, okolnosti su takve da je za sada to upravo samo to – slučaj bez konkretnog rezultata. Naime, za razliku od, recimo, definisanja i klasifikovanja planeta, za koje je zadužena naučna organizacija zvana Međunarodna astronomska unija, trenutno na svetu jednostavno ne postoji naučno telo koje može kopnenoj masi dodeliti zvanje kontinenta.
Jedino na šta može računati tim novozelandskih geologa koji stoji iza inicijative o Zealandiji je otvaranje naučne debate i nada da će se, kroz organski proces naučnog konsenzusa, za desetak godina u školama učiti da je Zealandija jedan od kontinenata naše planete.
Zaronjeni kontinent
Zealandija se prostire na površini od oko pet miliona kvadratnih kilometara. Zavidna površina – samo za jednu trećinu manja od susedne Australije. Međutim, trik je u tome što se čitavih 94 odsto nalazi ispod površine Pacifika. Ono što nije pod vodom uglavnom čini tri poznate kopnene mase: Severno i Južno ostrvo Novog Zelanda i Novu Kaledoniju, kao i još neka manja ostrva razbacana po susedstvu, a koja izviru iz Tihog okeana. Glavna sila se nalazi pod vodom.
Masom dominiraju dva grebena, između kojih se nalazi centralni procep. Vrhovi grebena dostižu visinu između hiljadu i hiljadu i po metara, od kojih se neki izdižu iznad nivoa mora i formiraju kamenita ostrva.
Geolozi smatraju da se Zealandija odvojila od Australije pre oko 60 miliona godina, a da je poslednjih 23 miliona gotovo potpuno potopljena. Sama Australija je pre toga bila deo južnog superkontinenta Gondvane, od koje se odvojila pre oko 90 miliona godina, ostavivši iza sebe, na jugu, Antarktik. Zealandija je do sada u najboljem slučaju bila pominjana u kontekstu mikrokontinenta ili kontinentalnog fragmenta, ali je 1995. godine po prvi put prezentovan slučaj u kom su se geolozi založili za njen konkretniji status.
Skriveni kontinent leži na sopstvenoj kontinentalnoj ploči, jasno i precizno odvojenoj i značajno debljoj od okeanske kore, iznad koje se nalazi. Ima jasno definisane granice koje je distanciraju od okolne oblasti. Ovo su veoma važne geološke odlike na kojima je, između ostalog, i bazirana tvrdnja da Zealandija zaslužuje status kontinenta.
Nova Kaledonija se nalazi na krajnjem severu podvodnog kontinenta, dok se Severno i Južno ostrvo Novog Zelanda uzdižu na način koji seče njegovu ploču na pola. Novi Zeland se nalazi na veoma dinamičnoj granici između Pacifičke i Indo-australijske tektonske ploče, što se i uzrok izuzetne lepote planinskih lanaca ove zemlje, ali takođe i nesrećne okonosti u vidu čestih zemljotresa. Sasvim suprotno, Australija je geološki karakteristična upravo po tome što u potpunosti leži na svojoj tektonskoj ploči, bezbedna od zemljotresa, ali sa, donekle, monotonim pejzažom.
Borba za priznanje
U radu objavljenom u Žurnalu Geološkog društva Amerike, ”Zealandija: Skriveni kontinent”, Nik Mortimer, kao glavni autor, ne tvrdi da je otkrio novu kopnenu masu: naprotiv, Zealandija nije novost u geološkoj zajednici. Ali, umesto da kao do sada bude poznata kao skup ostrva, Mortimer želi da joj se prizna zasluženi status kontinenta.
I do sada su kontinenti bivali definisani više konvencionalno nego po usko preciziranom setu pravila. Osim geografskih, važne uloge su imali i politički, istorijski ili kulturološki razlozi, koji su često bivali podjednako bitni kao i geološki kriterijumi. Ukoliko bismo se vodili isključivo geološkim distinkcijama, i rigidno gledali na kontinente kao na kopnene mase iznad nivoa mora potpuno odvojene jedne od drugih vodom, teško da bismo imali više od tri kontinenta na Zemlji: Ameriku, koju bi činile današnja Severna i Južna Amerika, Afroevroaziju i Australiju. Međutim, definisanje površine lica naše planete ipak je mnogo suptilniji posao od prostog povlačenja linije između kopnenih masa, i ima daleko veće socio-političke posledice od pukog dodavanja novog imena na listu.
Čak i geološki kriterijumi koje je potrebno da kopnena masa zadovolji kako bi ponela epitet kontinenta, vrlo su podložni interpretaciji. Osim što je neophodno da u pitanju bude velika kopnena površina, bez konkretnog preciziranja koliko tačno velika, takođe mora imati i izražene geološke karakteristike, ali i biti jasno i vidljivo odvojena od okolnog terena. Upravo iz ovog poslednjeg razloga još uvek postoje debate o tome da li su Evropa i Azija, kao i Severna i Južna Amerika, zaista različiti kontinenti. Ipak, Nik Mortimer je uveren da je Zealandija ni manje ni više nego – osmi kontinent.
”Ukoliko bismo izvukli čep i istočili okean, svima bi postalo očigledno da ovde imamo planinske lance i veliki kontinent koji stoji visoko iznad okeanske kore”, kaže Mortimer, vodeća figura ove inicijative. „Još od 1920. godine, s vremena na vreme bi se u geološkim radovima koristio pridev kontinentalni u odnosu na određene delove Novog Zelanda i Nove Kaledonije. Razlika je u tome što smo sada prikupili dovoljno informacija kako bismo pridev kontinentalni promenili u imenicu kontinent.“
U svom radu, Mortimer argumentuje kako Zealandija poseduje sve neophodne karakteristike: izdiže se visoko iznad okeanske kore, ima bitne geološke distinkcije od kojih je najvažnija da je njena kopnena kora značajno deblja od okeanske, jasno je odvojena od okoline i dovoljno je velike površine.
Ipak, potpuno mu je jasno da u ovom trenutku njegov rad predstavlja samo otvaranje naučne debate na ovu temu; svakako ne očekuje da se priznanje ovih razmera desi preko noći. Mortimeru i njegovim kolegama je veoma stalo da istraju u svojoj nameri: ukoliko u njoj uspeju, uspeće i da ilustruju da nešto veliko i očigledno lako može da se previdi u nauci.