Готово трећину живота човек проведе спавајући. Да ли смо ово време могли да потрошимо на нешто друго или управо спавање чини живот могућим?
Текст: Јована Николић
Трећину живота човек проводи у необичном и још недовољно истраженом стању. Неке од животиња се наизглед одричу још већег процента свог живота, па тако, на пример, слепи мишеви спавају и до 20 сати дневно. Са друге стране, међу животињским врстама има и оних које спавају веома кратко, а може да прође и неколико дана док поново не утону у сан. За морске сисаре је карактеристичан несвакидашњи начин спавања јер се никада у овом стању не налазе обе половине њиховог мозга.
Једно од првих сазнања о спавању открило је да ово стање смањене физичке активности није једнолично, већ да га чине различите фазе чији се број, имена и поделе до данас мењају. И док многе животиње, као што су чинили и човекови преци, спавају на гранама окружене непријатељима и бројним опасностима, данашњи човек у свом безбедном и пријатном окружењу све чешће тражи медицинску помоћ због недостатка сна. Због чега нам је сан важан?
Загонетно стање мозга
Најуопштенија подела сна је на REM и не-REM фазу, које се, пре свега, разликују по можданим таласима уочљивим помоћу електроенцелофалограма. Не-REM се дели на више фаза, а ону коју карактеришу спори мождани таласи најчешће називамо дубоким сном. REM фаза (Rapid Eyes Movement) вероватно је најчудније стање мозга, мистериозније чак и од самог спавања. Мозак је активан као и код будних особа, а мишићи се налазе у потпуном мировању.
У овој фази се највише сања, а неактивност мишића спречава да тело реагује у складу са оним што сања и тако га штити. Педесетих година прошлог века Вилијам Демент, један од пионира у истраживању спавања, спровео је прва систематска истраживања мозга у фази која је назив добила по брзим покретима очију.
Мозак се у REM фази понаша слично код свих сисара, али се разликује дужина њеног трајања. Ова фаза је уочена и код птица иако траје само неколико секунди због услова у којима ове животиње спавају и опасности којима су за то време изложене. Број минута проведених у REM фази није исти за све врсте, али код човека зависи и од животног доба у коме се налази.
Док бебе у овој фази проводе и до осам часова, одрасле особе се у REM фази спавања налазе укупно око сат и по, што чини већу разлику између бебе и одрасле особе него између шимпанзе и човека када је у питању ова особина. Код одраслих особа најчешћи термин за REM фазу је рано јутро, што указује на могућност да се на овај начин мозак припрема за будно стање.
Осим тога, снови који су карактеристични за REM фазу повезани су са процесима који се у то време одигравају у мозгу и важни су за апстракцију и генерализацију. Управо је REM фаза заслужна за настанак стваралачких открића и увиђање решења, па израз „оставити проблем да преспава“ нема само метафоричко значење.
Многи писци, уметници и научници говорили су да су идеје за њихова велика достигнућа настале у сну. Снови су им пружали инспирацију, али и доносили решења проблема која су дуго безуспешно тражили у будном стању. Оваква искуства нису непозната ни просечном човеку, а решења не долазе случајно, већ се у мозгу за време спавања одвијају процеси који су значајни за учење, памћење и увиђање.
Организација сећања
Френсис Крик и Грем Мичисон проучавали су какав утицај има REM фаза на памћење и организацију сећања, а у једном од својих истраживања су проверавали да ли спавање утиче на настанак нових идеја. Они су испитаницима поделили задатак са бројевима и објаснили им правила за решавање, али им нису рекли да постоји и лакши начин да се задатак реши.
Након тога једна група је спавала осам сати, друга је била будна целу ноћ, док је трећа група имала осам сати слободног времена које није смела да искористи за спавање. Најуспешнији су у решавању проблема били испитаници који су након добијеног задатка спавали, а они су у исто време у највећем проценту пронашли и лакши начин за решавање задатка.
Један од истраживача који су своју каријеру посветили проналажњеу везе између спавања и учења јесте Роберт Стикголд, психијатар са Харварда. Његово истраживање је заслужно за настанак термина „Тетрис ефекат“, који именује добро познат феномен – када су током спавања пред очима слике активности коју је човек дуго у току дана обављао. Стикголд је 2000. године окупио групу људи који су у сврху истраживања играли тетрис три дана по седам сати.
Међу њима је било оних који су ову игру играли први пут, као и оних којима је добро позната, али и људи који су имали један од облика амнезије па нису били у стању да формирају нова сећања. Без обзира на разлике у претходном искуству снови су им били готово идентични – сви су сањали тетрис, укључујући и оне који се нису сећали да су икада играли ову игру.
Роберт Стикголд је након испитивања „Тетрис ефекта“ спровео бројна друга истраживања и закључио да је спавање веома значајно за формирање сећања, али и да је оно селективни механизам који нам помаже да из свог искуства издвојимо оно чега ћемо се сећати и што ће бити пренето из краткорочне у дугорочну меморију.
Зашто спавамо?
Време проведено у спавању није изгубљено, већ управо оно чини живот могућим. У сну се одигравају многи значајни процеси, али још није јасно зашто баш тада и која је сврха спавања. Иако на први поглед делује као да смањена активност угрожава живот у природи и повећава шансу да животиња буде нападнута, ово бесвесно стање има своје предности.
Неке теорије истичу да је спавање начин за чување енергије и њену смањену потрошњу у ноћним сатима када је тешко наћи храну. Према другим теоријима, спавање је неопходно јер се тада опорављају мишићи и друга ткива, а старе или мртве ћелије се замењују новим. Међу теоријама има и оних према којима је спавање тесно повезано са променама у структури и организацији мозга.
Стања слична спавању се могу уочити код готово свих живих бића, a ваљкасти црв Caenorhabditis elegans је најпримитивији организам који „спава“. Ипак, не спавају све врсте исто. Некима је потребно више сна него другима, неке животиње спавају више пута у току дана, а постоје и разлике у квалитету сна.
Чарлс Нун и Дејвид Самсон, антрополози са Универзитета Дјук, пронашли су везу између времена које примати проводе спавајући и њихових физичких особина и структуре групе у којој живе. Међутим, човек је изузетак. На основу образаца који су уочени код осталих примата, изводи се закључак да би човек требало да спава знатно дуже.
Одговор на питање зашто човек спава најмање од свих примата крије се у квалитету сна. Наиме, спавање на тлу, а затим и у много бољим условима, омогућило је човеку безбеднији па самим тим и квалитетнији сан. Док примати углавном спавају на гранама и јако тешко долазе до REM фазе, човек се често налази у овој фази која чини око 25 одсто укупног спавања.
Количина и квалитет спавања зависе од циркадијалног ритма, унутрашњег часовника који говори када је време за спавање, а када за буђење. Биолошки процеси су усклађени са двадесетчетворочасовним даном и на тај начин се организам припрема за промене које се свакодневно одигравају у окружењу. Ипак циркадијални ритам људи се мења са животним добом, па је одраслима потребно мање сна него деци, а новија истраживања показују да тинејџери касно одлазе на спавање због специфичног унутрашњег часовника.
Смена дана и ноћи доводи до промене телесне температуре и промена у лучењу хормона од којих је за спавање најзначајнији мелатонин. Сваке вечери епифиза почиње да лучи више мелатонина, а он мења електрични ритам неурона што мозак осећа као потребу за спавањем. Ујутру се смањује лучење овог хормона и мозак се враћа у будно стање. Сваки пут када остајемо будни ноћу или мењамо временске зоне, боримо се против овог природног циклуса, а свако излагање вештачкој светлости збуњује мелатонин шаљући му погрешну информацију о добу дана.
Недостатак сна
За време спавања се повећава ниво цитокина, који доводи до јачања имуног система и лучи се хормон раста помоћу ког се обнављају ћелије и ткива. Осим тога, спавање неутралише неуротоксине, а мозак се чисти од отпадних материја, што је потврдило истраживање које је 2013. године на мишевима спровела Мајкен Недергард.
Глодари су пружили доста значајних сазнања о спавању, а експерименти које је осамдесетих година прошлог века вршио Алан Рехтшавен са Универзитета у Чикагу показали су да је живот без спавања немогућ. Пацови који су учествовали у овом експерименту су угинулу након 32 дана неспавања. Њихова смрт је тумачена на више начина, а као узрок се најчешће наводило слабљење имуног система и оштећење мозга.
Иако се не зна да ли би људима услед неспавања могло да се догоди нешто слично, претпоставља се да дуже могу да живе без хране него без сна. Рекорд ове врсте је 1964. године поставио шеснаестогодишњи Ренди Гарднер, који није спавао 11 дана и 24 минута и код кога су уочене озбиљне промене у когницији и понашању.
Познато је да су ЦИА агенти излагали непријатеље неспавању, а симптоми су се јављали већ после три дана. Крвни притисак је постајао све виши, имунитет је ослабио, а метаболизам је био поремећен тако да су ове особе имале неконтролисану потребу за угљеним хидратима. Готово код свих су се јавиле халуцинације, а способност мишљења и доношења одлука је значајно опала. Зачуђујућа је чињеница да је само неколико сати спавања било довољно да се све врати у нормалу.
Иако недостатак спавања доводи до озбиљних последица, прва истраживања поремећаја сна су почела тек седамдесетих година двадесетог века. До 2011. године је препознато чак 75 различитих поремећаја и основани су многи институти за лечење. Мистериозни процес спавања је поставио нов парадокс – поремећаји сна су уочени тек у време када је начин живота човеку омогућио најбоље услове за овакво обнављање енергије.