Gotovo trećinu života čovek provede spavajući. Da li smo ovo vreme mogli da potrošimo na nešto drugo ili upravo spavanje čini život mogućim?
Tekst: Jovana Nikolić
Trećinu života čovek provodi u neobičnom i još nedovoljno istraženom stanju. Neke od životinja se naizgled odriču još većeg procenta svog života, pa tako, na primer, slepi miševi spavaju i do 20 sati dnevno. Sa druge strane, među životinjskim vrstama ima i onih koje spavaju veoma kratko, a može da prođe i nekoliko dana dok ponovo ne utonu u san. Za morske sisare je karakterističan nesvakidašnji način spavanja jer se nikada u ovom stanju ne nalaze obe polovine njihovog mozga.
Jedno od prvih saznanja o spavanju otkrilo je da ovo stanje smanjene fizičke aktivnosti nije jednolično, već da ga čine različite faze čiji se broj, imena i podele do danas menjaju. I dok mnoge životinje, kao što su činili i čovekovi preci, spavaju na granama okružene neprijateljima i brojnim opasnostima, današnji čovek u svom bezbednom i prijatnom okruženju sve češće traži medicinsku pomoć zbog nedostatka sna. Zbog čega nam je san važan?
Zagonetno stanje mozga
Najuopštenija podela sna je na REM i ne-REM fazu, koje se, pre svega, razlikuju po moždanim talasima uočljivim pomoću elektroencelofalograma. Ne-REM se deli na više faza, a onu koju karakterišu spori moždani talasi najčešće nazivamo dubokim snom. REM faza (Rapid Eyes Movement) verovatno je najčudnije stanje mozga, misterioznije čak i od samog spavanja. Mozak je aktivan kao i kod budnih osoba, a mišići se nalaze u potpunom mirovanju.
U ovoj fazi se najviše sanja, a neaktivnost mišića sprečava da telo reaguje u skladu sa onim što sanja i tako ga štiti. Pedesetih godina prošlog veka Vilijam Dement, jedan od pionira u istraživanju spavanja, sproveo je prva sistematska istraživanja mozga u fazi koja je naziv dobila po brzim pokretima očiju.
Mozak se u REM fazi ponaša slično kod svih sisara, ali se razlikuje dužina njenog trajanja. Ova faza je uočena i kod ptica iako traje samo nekoliko sekundi zbog uslova u kojima ove životinje spavaju i opasnosti kojima su za to vreme izložene. Broj minuta provedenih u REM fazi nije isti za sve vrste, ali kod čoveka zavisi i od životnog doba u kome se nalazi.
Dok bebe u ovoj fazi provode i do osam časova, odrasle osobe se u REM fazi spavanja nalaze ukupno oko sat i po, što čini veću razliku između bebe i odrasle osobe nego između šimpanze i čoveka kada je u pitanju ova osobina. Kod odraslih osoba najčešći termin za REM fazu je rano jutro, što ukazuje na mogućnost da se na ovaj način mozak priprema za budno stanje.
Osim toga, snovi koji su karakteristični za REM fazu povezani su sa procesima koji se u to vreme odigravaju u mozgu i važni su za apstrakciju i generalizaciju. Upravo je REM faza zaslužna za nastanak stvaralačkih otkrića i uviđanje rešenja, pa izraz „ostaviti problem da prespava“ nema samo metaforičko značenje.
Mnogi pisci, umetnici i naučnici govorili su da su ideje za njihova velika dostignuća nastale u snu. Snovi su im pružali inspiraciju, ali i donosili rešenja problema koja su dugo bezuspešno tražili u budnom stanju. Ovakva iskustva nisu nepoznata ni prosečnom čoveku, a rešenja ne dolaze slučajno, već se u mozgu za vreme spavanja odvijaju procesi koji su značajni za učenje, pamćenje i uviđanje.
Organizacija sećanja
Frensis Krik i Grem Mičison proučavali su kakav uticaj ima REM faza na pamćenje i organizaciju sećanja, a u jednom od svojih istraživanja su proveravali da li spavanje utiče na nastanak novih ideja. Oni su ispitanicima podelili zadatak sa brojevima i objasnili im pravila za rešavanje, ali im nisu rekli da postoji i lakši način da se zadatak reši.
Nakon toga jedna grupa je spavala osam sati, druga je bila budna celu noć, dok je treća grupa imala osam sati slobodnog vremena koje nije smela da iskoristi za spavanje. Najuspešniji su u rešavanju problema bili ispitanici koji su nakon dobijenog zadatka spavali, a oni su u isto vreme u najvećem procentu pronašli i lakši način za rešavanje zadatka.
Jedan od istraživača koji su svoju karijeru posvetili pronalažnjeu veze između spavanja i učenja jeste Robert Stikgold, psihijatar sa Harvarda. Njegovo istraživanje je zaslužno za nastanak termina „Tetris efekat“, koji imenuje dobro poznat fenomen – kada su tokom spavanja pred očima slike aktivnosti koju je čovek dugo u toku dana obavljao. Stikgold je 2000. godine okupio grupu ljudi koji su u svrhu istraživanja igrali tetris tri dana po sedam sati.
Među njima je bilo onih koji su ovu igru igrali prvi put, kao i onih kojima je dobro poznata, ali i ljudi koji su imali jedan od oblika amnezije pa nisu bili u stanju da formiraju nova sećanja. Bez obzira na razlike u prethodnom iskustvu snovi su im bili gotovo identični – svi su sanjali tetris, uključujući i one koji se nisu sećali da su ikada igrali ovu igru.
Robert Stikgold je nakon ispitivanja „Tetris efekta“ sproveo brojna druga istraživanja i zaključio da je spavanje veoma značajno za formiranje sećanja, ali i da je ono selektivni mehanizam koji nam pomaže da iz svog iskustva izdvojimo ono čega ćemo se sećati i što će biti preneto iz kratkoročne u dugoročnu memoriju.
Zašto spavamo?
Vreme provedeno u spavanju nije izgubljeno, već upravo ono čini život mogućim. U snu se odigravaju mnogi značajni procesi, ali još nije jasno zašto baš tada i koja je svrha spavanja. Iako na prvi pogled deluje kao da smanjena aktivnost ugrožava život u prirodi i povećava šansu da životinja bude napadnuta, ovo besvesno stanje ima svoje prednosti.
Neke teorije ističu da je spavanje način za čuvanje energije i njenu smanjenu potrošnju u noćnim satima kada je teško naći hranu. Prema drugim teorijima, spavanje je neophodno jer se tada oporavljaju mišići i druga tkiva, a stare ili mrtve ćelije se zamenjuju novim. Među teorijama ima i onih prema kojima je spavanje tesno povezano sa promenama u strukturi i organizaciji mozga.
Stanja slična spavanju se mogu uočiti kod gotovo svih živih bića, a valjkasti crv Caenorhabditis elegans je najprimitiviji organizam koji „spava“. Ipak, ne spavaju sve vrste isto. Nekima je potrebno više sna nego drugima, neke životinje spavaju više puta u toku dana, a postoje i razlike u kvalitetu sna.
Čarls Nun i Dejvid Samson, antropolozi sa Univerziteta Djuk, pronašli su vezu između vremena koje primati provode spavajući i njihovih fizičkih osobina i strukture grupe u kojoj žive. Međutim, čovek je izuzetak. Na osnovu obrazaca koji su uočeni kod ostalih primata, izvodi se zaključak da bi čovek trebalo da spava znatno duže.
Odgovor na pitanje zašto čovek spava najmanje od svih primata krije se u kvalitetu sna. Naime, spavanje na tlu, a zatim i u mnogo boljim uslovima, omogućilo je čoveku bezbedniji pa samim tim i kvalitetniji san. Dok primati uglavnom spavaju na granama i jako teško dolaze do REM faze, čovek se često nalazi u ovoj fazi koja čini oko 25 odsto ukupnog spavanja.
Količina i kvalitet spavanja zavise od cirkadijalnog ritma, unutrašnjeg časovnika koji govori kada je vreme za spavanje, a kada za buđenje. Biološki procesi su usklađeni sa dvadesetčetvoročasovnim danom i na taj način se organizam priprema za promene koje se svakodnevno odigravaju u okruženju. Ipak cirkadijalni ritam ljudi se menja sa životnim dobom, pa je odraslima potrebno manje sna nego deci, a novija istraživanja pokazuju da tinejdžeri kasno odlaze na spavanje zbog specifičnog unutrašnjeg časovnika.
Smena dana i noći dovodi do promene telesne temperature i promena u lučenju hormona od kojih je za spavanje najznačajniji melatonin. Svake večeri epifiza počinje da luči više melatonina, a on menja električni ritam neurona što mozak oseća kao potrebu za spavanjem. Ujutru se smanjuje lučenje ovog hormona i mozak se vraća u budno stanje. Svaki put kada ostajemo budni noću ili menjamo vremenske zone, borimo se protiv ovog prirodnog ciklusa, a svako izlaganje veštačkoj svetlosti zbunjuje melatonin šaljući mu pogrešnu informaciju o dobu dana.
Nedostatak sna
Za vreme spavanja se povećava nivo citokina, koji dovodi do jačanja imunog sistema i luči se hormon rasta pomoću kog se obnavljaju ćelije i tkiva. Osim toga, spavanje neutrališe neurotoksine, a mozak se čisti od otpadnih materija, što je potvrdilo istraživanje koje je 2013. godine na miševima sprovela Majken Nedergard.
Glodari su pružili dosta značajnih saznanja o spavanju, a eksperimenti koje je osamdesetih godina prošlog veka vršio Alan Rehtšaven sa Univerziteta u Čikagu pokazali su da je život bez spavanja nemoguć. Pacovi koji su učestvovali u ovom eksperimentu su uginulu nakon 32 dana nespavanja. Njihova smrt je tumačena na više načina, a kao uzrok se najčešće navodilo slabljenje imunog sistema i oštećenje mozga.
Iako se ne zna da li bi ljudima usled nespavanja moglo da se dogodi nešto slično, pretpostavlja se da duže mogu da žive bez hrane nego bez sna. Rekord ove vrste je 1964. godine postavio šesnaestogodišnji Rendi Gardner, koji nije spavao 11 dana i 24 minuta i kod koga su uočene ozbiljne promene u kogniciji i ponašanju.
Poznato je da su CIA agenti izlagali neprijatelje nespavanju, a simptomi su se javljali već posle tri dana. Krvni pritisak je postajao sve viši, imunitet je oslabio, a metabolizam je bio poremećen tako da su ove osobe imale nekontrolisanu potrebu za ugljenim hidratima. Gotovo kod svih su se javile halucinacije, a sposobnost mišljenja i donošenja odluka je značajno opala. Začuđujuća je činjenica da je samo nekoliko sati spavanja bilo dovoljno da se sve vrati u normalu.
Iako nedostatak spavanja dovodi do ozbiljnih posledica, prva istraživanja poremećaja sna su počela tek sedamdesetih godina dvadesetog veka. Do 2011. godine je prepoznato čak 75 različitih poremećaja i osnovani su mnogi instituti za lečenje. Misteriozni proces spavanja je postavio nov paradoks – poremećaji sna su uočeni tek u vreme kada je način života čoveku omogućio najbolje uslove za ovakvo obnavljanje energije.