Процењује се да Сједињене Америчке Државе годишње изгубе 90 милијарди долара због кашњења људи. Која је ”психолошка позадина” ове врсте понашања?
Текст: Данка Спасовски
Склоност кашњењу је вероватно најнепожељније људско понашање у пословном свету, оно које се у том окружењу на лествици мана котира високо, и врло ретко се толерише. Нико не воли да чека, па је најчешће реакција на оне који касне љутња због непоштовања њиховог времена. Људи који касне посматрани су као неодговорни, непоуздани, па чак и безобзирни зато што намерно и свесно чине нешто што фрустрира друге.
Колико је заправо тачна претпоставка о свесној безобзирности и непоштовању других? Последњих година рађена су озбиљнија истраживања овог релативно честог проблема – процењује се да између 15 и 20 одсто људи касни. Уврежена веровања о „психолошкој позадини“ најчешће спомињу пасивну агресију – односно да је кашњење индиректан начин да некога повреде или осујете. Осим тога, верује се и да људи касне јер једноставно немају бриге за друге, па им је свеједно што их неко чека. Такав став имплицира да ће кажњавање понашања довести до његовог кориговања.
Новија истраживања, међутим, указују да је то није тако, будући да је већини особа које стално касне нелагодно што то чине, али не успевају да то промене, чак и кад због тога трпе санкције. Уследило је посезање за медицинским објашњењима – озбиљнијим психичким поремећајима, као што су депресија, опсесивно-компулзивни поремећај, ADHD (поремећај хиперактивности и дефицита пажње). Чињеница је да кашњење може бити један део клиничке слике наведених поремећаја, али се не може у потпуности објаснити позивањем на ову психопатологију. Проблем је много шири и један део људи који су сасвим функционални готово никад не стиже на време.
Субјективни доживљај времена
Неколико аутора се бавило проучавањем константног кашњења, између осталог и у циљу да разумевањем понашања дођу до предлога како се ово нефункционално понашање може променити. Џеф Конте, професор психологије на Сан Дијего универзитету, је вишегодишњим радом и истраживањима о кашњењу дошао до неких закључака везаних за црте личности: он сматра да су те црте дубоко укорењене у личност, а кашњење као навика повезано с њима. Истраживањем из 2001. године, Конте је поставио тезу да су личности „тип А“, између осталих својих особина (амбициозност, оријентација на постигнуће, хостилност) имају и особину тачности, док су особе „тип Б“ много лежерније, спорије и склоне кашњењу.
Заправо, тип Б личности другачије доживљавају протицање времена у односу на појединце типа А личности. До овог закључка истраживач је дошао мерењем опаженог (субјективног) времена у односу на објективно измерен један минут: испитаници који су били личности тип А, проценили су да је минут трајао 58 секунди, док је за испитанике тип Б личности, просечно време субјективног трајања једног минута било 77 секунди. На основу тога, Конте је закључио да се ова „разлика од 18 секунди накупи током дужег периода времена“ и чини оно време за колико појединац закасни.
У другом истраживању 2003. године, Конте се бави проучавањем везе између кашњења и склоности мултитаскингу (обављању више послова истовремено). Он користи један релативно нов конструкт – „полихроничност“ , што представља опсег у коме су људи склони да учествују у више активности истовремено. На узорку од 181 оператера подземних железница, Конте је потврдио хипотезу да су они који су били склонији полихроничности, истовремено више каснили. Истраживач овај налаз објашњава тиме да је при извршавању више задатака у исто време, теже одржати надзор над свима – дистракција пажње је интензивнија, па је потребно више времена посветити усмеравању фокуса на оно што треба обавити.
Судећи према једном другом истраживању, сама склоност мултитаскингу је више мана него врлина, упркос увреженом веровању као пожељна вештина. Професори Санбонмацу и Стрејер с Јута универзитета су, испитујући коришћење мобилног телефона током вожње, њихове самопроцене ефикасности и неких особина личности дошли до следећег закључка: они који верују да су способнији за мултитаскинг заправо су склонији лошијем постигнућу у таквој ситуацији. Особине личности које су се показале повезаним са овом склоношћу су изражена импулсивност и потрага за узбуђењима, које су опет повезане с немогућношћу усмеравања пажње, чиме се долази и до лоше контроле времена.
Кашњење може бити и научено, тврди психотерапеут Рон Хелпмен, специјалиста за ову врсту понашања (између осталог, аутор је сајта lateness.org). Он наводи пример пријатељице која је живела поред школе, па није морала да издваја посебно време за стизање до ње. Годинама је понављала ово понашање, тако да је после имала тешкоће да стигне на време на удаљенија места. Овај аутор наводи да је једна од карактеристика „каснилаца“ процењивање времена базирано на идеалним условима: без застоја или непредвиђених околности. Такође, они не рачунају у укупно време успутне радње, као што су облачење, обување, излазак из зграде или улазак на посао.
Господари времена
Хелпмен је дао преглед неколико црта личности, које су узрок нетачности у времену. Креативци су, по њему, особе интензивнијих емоционалних реакција, па се њима управљају и приликом планирања одласка негде. Када нетачно испланирају време, према Хелпмену, њихова осећања су толико јака, тако да су они склони да их потисну и, самим тим, не анализирају рационално шта би требало да промене. С друге стране, тврди Хелпмен, они који су више „логички“ типови, неће бити преплављени емоцијама и реалније ће сагледати шта је довело до кашњења, па ће следећи пут то узети у обзир.
Други тип особе која касни је „требало би – особа“ („shouldist“) – људи који тврдоглаво очекују да свет функционише по матрицама како они очекују да треба да буде. Њихова нереална очекивања воде их у кашњење преко очекивања да је потребно мање времена за неку активност или да превоз неће закаснити, јер „тако не би требало да буде“. Аутор напомиње да је овај тип размишљања понекад и последица урођених карактеристика, на пример темперамента, али може бити и пренет као модел од стране ригидних „требало-би“ родитеља.
Хелпмен говори и о трећем типу који касни, а то је господар – ове особе очекују да ће саме успети да контролишу ствари тако да функционишу савршено, или да ће се свет адаптирати њиховим жељама. Аутор објашњава да нека од оваквих понашања воде из трауматичног детињства, па је кашњење маневар бекства из осећања беспомоћности, али и један вид подизања самопоуздања.
Контрола понашања
Експерткиња у менаџменту Дајана Де Лонзор, која је и сама дуго година упорно каснила, анализирала је ово понашање, рашчланила узроке кашњења и разврстала типове људи који касне. Коначно, то је олакшало да се осмисле конкретне препоруке за елиминацију или контролу овог понашања. Де Лонзор је кренула од чињенице да тачни људи сматрају да они који касне чине то да би контролисали друге, или су себични и непромишљени.
Током студије коју је спровела на 225 испитаника на Универзитету Сан Франциско, уочила је да чак 17 одсто људи хронично касни, као и неке обрасце који се понављају: они више одуговлаче, имају лошу самоконтролу која се понекад огледа у импулсивном преједању, алкохолисању, коцкању или куповини, потрази за узбуђењима, и поседују неке симптоме из клиничке слике поремећаја дефицита пажње – проблеми с фокусирањем, немир.
Психолошкиња Полин Волин потврђује ово, тврдећи да људи који упорно касне често имају проблем с анксиозношћу, амбивалентношћу и другим психолошким стањима. Због тога, закључује Де Лонзор – веровање да је кашњење одраз контроле није истинито, и да се овом проблем мора прилазити дубље и озбиљније.
Први корак који треба предузети, према овој ауторки је освешћивање онога што чинимо. Питања која неко ко касни треба себи да постави су следећа: да ли увек касни или само на одређена места? Како се осећа док касни? Да ли увиђа да нешто посебно утиче да он или она закасни?
Експерткиња за организацију и продуктивност Џули Моргенстерн износи којим се обрасцем у разговору с клијентима она води: прво питање се односи на време колико неко касни. Ако је време увек исто, то је индикација неке психолошке препреке. Могуће је да особа покушава да заврши што је више послова током времена које је недовољно. Међутим, ако неко касни на једно место 10 минута, а на друго 30, она сматра да је проблем “механичке природе” и да се проблем може решити унапређивањем вештине управљања временом.
Де Лонзор описује седам типова људи који касне, од чега су три најзаступљенија: “У задњи час” (The Deadliner) – неко ко увек чека последњи тренутак и ужива у “фрци”. Таква особа тврди да је најпродуктивнија кад ради под притиском. “Продуктивац” (The Producer) – неко ко покушава да уради превише ствари за што мање времена. Ове особе доследно потцењују време потребно за завршавање задатака, јер не воле да губе време па испланирају све у минут. “Расејани професор” (The Absent-Minded Professor) – неко коме се лако расипа пажња. Ова карактеристика има генетску основу, и креће се од умереног интензитета до потпуног поремећаја пажње. “Расејани професори” вечито губе појам о времену, заборављају састанке и губе ствари.
Остала четири типа су: “Рационализатор” (Rationalizer) – окривљује спољашње факторе за своје кашњење (већина људи који касне бар понекад на тај начин рационализује), “Размаженко” (Indulger), с мањком самоконтроле, “Избегавач” (Evader) – који покушава да кашњењем држи под контролом анксиозност и ниско самопоштовање, и “Побуњеник” (Rebel) – уобичајено мушкарци, касне ради демонстрације моћи и сопствене важности.
Како да касните мање?
Истраживања показују да је чак 40 одсто људи склоно да потцени трајање посла који треба да обаве. Један од разлога због кога многи људи касне је управо тај – назива се “грешком у планирању”, и представља погрешну процену времена за обављање задатка. С друге стране, неки људи нагомилавају послове, обавезе и сусрете које је, како Де Лонзор каже, “немогуће обавити без употребе временске машине”. Моргенстерн то назива “синдромом само-још-једне-обавезе”: потреба да се осете продуктивним наводи их да ураде бар још једну ствар пре него што напусте кућу.
Ако неко касни већи део живота, мале су шансе да ће одједном постати савршено тачан, чак и уз примену најбоље стратегије, тврде Де Лонзор и Моргенстерн. Због тога оне предлажу постепене кораке: за почетак је потребно да се “да обећање самом себи да су рокови нешто са чим нема преговарања”. И психолошкиња Линда Сападин сматра да се тачно мора вежбати током времена, јер су понављана кашњења формирала одговарајуће везе у мозгу, које су се сваки пут кад особа закасни све више учвршћивале.
Де Лонзор и Моргенстерн дају следеће практичне препоруке за оне које желе да престану с кашњењем: проучите колико вам је времена потребно за појединачне активности; навијте аларм да вас подсети на то колико је сати; научите да кажете “не” – не затрпавајте се обавезама; немојте бити перфекционисти и трудити се да уредите сваки детаљ током спремања; ограничите садржаје који вас ометају – на пример, угасите радио и телевизор; никад не планирајте да стигнете тачно на време; људи који касне не остављају никад вишак времена и теже да стигну тачно у минут, па зато истраживачице саветују да се планира долазак од 15 минута раније; кад изађете, немојте се враћати да обавите “само још једну ствар”; радујте се чекању; ако некога плаши та могућност, онда треба да испланира активност док чека – чита новине, позове некога телефоном и слично, а то чак може бити и мотивација да се стигне раније.
Наравно, и на тему кашњења постоје другачија гледишта, па се тако често спомињу културолошке разлике у опажању времена – како је у неким друштвима, на пример латиноамеричким, потпуно природно не стићи на време, као и то да се нико посебно не оптерећује тиме. У основи тога је теза да је тачност социјални конструкт, јер се време по себи и различитим културама другачије опажа и вреднује. И поред тога што су те културолошке различитости неспорне, у западној цивилизацији се овакво објашњење сматра одбрамбеним механизмом, будући да се кашњење види као штетно, непожељно и може изразити у апсолутним бројкама утрошеног новца: процењује се да Сједињене Америчке Државе годишње изгубе 90 милијарди долара због недолазака људи на време.