На двестоту годишњицу Писменице Вука Караџића, упоредо са Саjмом књига и другим јубилејима, присећамо се како је почела Вукова jезичка реформа. И да ли је била неопходна?
Текст: Слободан Бубњевић
Пре два века, годину дана након слома Карађорђеве буне – у Бечу, где су месецима уназад пристизале тадашње избеглице из Турске – у штампариjи извесног Jоана Ширера поjављуjе се књижица на 106 страна (плус листа пренумераната) насловљена Писменица сербскога jезика по говору простога народа написана.
Ово дело, посвећено архимандриту Милентиjу Никшићу из манастира Фенека, обjављуjе 1814. године двадесетседмогодишњи устанички писар коjи jе на корици Писменице потписан као Вук Стефановић Србиjанац (тек у наредним књигама потписиваће се породичним именом Караџић).
Стигао у Беч из Земуна, где jе започео своjе избеглиштво и уз нешто уштеђевине презимио у кући Стефана Живковића и рођаке Савке, Вук jе пре штампања Писменице за тек основане „Новине Сербске“ Димитриjа Давидовића написао jедан текст о слому устанка у Србиjи, коjи ниjе обjављен, али jе дошао у руке царског цензора Jернеjа Копитара, а коjи ће Вука потом навести да се бави народним jезиком.
Тренутак jе трагичан, као и многи у историjи Србиjе. Велики национални пораз, растроjство и нове миграциjе долазе у освит предромантизма, врења у броjним културама Европе, испоштене ратовима са Наполеоном.
У то доба, културом Срба доминира књижевно-jезичка парадигма са несталном азбуком од 44 слова и jезиком коjи непрекидно мутира, а о коме данас учимо као о jедноj, у наjмању руку хаотичноj смеши руског, црквенословенског и народног говора.
Истовремено, угледна имена као што су Сава Текелиjа, Павле Соларић и Атанасиjе Стоjковић, у своjим делима свако мало уводе нове jезичке стандарде, ствараjући на краjу потпуну збрку.
Штампана и писана упоредо са првом Вуковом Пjеснарицом, Писменица ниче на темељу свих тих неуспелих реформи српског jезика (међу коjима jе Вуковоj наjближа она у коjоj се окушао Саво Мркаљ) нудећи нешто сасвим ново и сасвим jедноставно – заиста дословну примену Аделунговог правила „пиши као што говориш“.
И мада ће тек 1847. бити слављена као победа народног jезика, Писменица као прва граматика народног jезика означава прекретницу у његовом развоjу, отвара врата велике Вукове реформе и, уопште, поставља темеље модерне српске културе.
Основни програм дат jе у њоj брзо и лако – већ на страни 9, након што jе сажето и jасно обjаснио зашто jе тако много знакова у тадашњоj буквици славеносербског jезика потпуно непотребно, Вук представља нову, реформисану азбуку (у том тренутку са 29 слова, без слова џ), а потом и нови, народни jезик, коjи ће израсти у оваj коjим данас говоримо, пишемо и мислимо.
Ако се може начинити такво поређење, jезик изникао из Писменице је као и његов творац, jезик избеглица, сналажљив и самосталан. Он усваjа изразе, прилагођава се, живи, мења се у духу времена и то, готово самостално, брже и ефикасниjе него што наши пословично троми jезички одбори и редакциjе, обично окаснело, ишта предузму.
На двестоту годишњицу Писменице, упоредо са другим jубилеjима током 2014. године, подсећања, дебате и дискусиjе о Вуковоj jезичкоj реформи нису донели ништа ново.
У међувремену се модерни, Вуков, српски jезик показао као неочекивано богат и моћан, као jезик коjи jе у скученим оквирима Балканског полуострва сабрао традициjе више нациjа и постао траjан мост заjедништва, ма како политичке олигархиjе непрекидно покушавале да изврше насиље над њим и претворе га у више наводно различитих jезика.
Експеримент дословне примене Аделунговог правила ниjе остао само на узбудљивом енциклопедиjском податку да jе српски jезик jедини на свету у ком се заиста и пише као што се говори, већ jезик коjи се несметано може писати на више писама, а да речи од свог духа ништа не губе. И читав низ других погодности.
Са друге стране, критичари Вука су у праву кад наводе како jе Вуков књижевни jезик, никао из народног говора, отежао и готово укинуо везе са оним делом српске уметничке књижевности коjи се развиjао пре 1814. године. Тако jе и култура Срба пре Писменице, написана на данас непостоjећем славеносербском jезику, неповратно заборављена.
Вреди ли, у односу на Вукову традицију у којој свакодневно уживамо, жалити због тог пратећег губитка?
Не, рекао бих, не вреди жалити нимало.
Довољно је само да замислимо суморну алтернативу – да је изгнани устанички писар у Бечу, корачајући са штулом од насеља Landstrasse до Стефандома одшетао даље, другим путем, да је увидео у какав се вишедеценијски културни рат упушта и одустао од објављивања Писменице пре било какве реформе.
Наслов овог текста, на пример, у том случају би могао гласити: ЗачԀтԂое сербԀскиӥ ᴙазӹкԂ нечԀтԂое другԀоиӣ?
Текст је делимично настао на основу чланка истог аутора, објављеног у броју 1204 недељника „Време“