Зашто се обележава Дан планете Земље? И шта уопште може да заустави даље Геино оболевање?
Текст: С. Бубњевић
Ако упоредите антропоморфне фигурице из Лепенског Вира са оним које археолози проналазе у Винчи, од вероватно повезане, али пола миленијума позније и битно развијеније неолитске културе, запазићете како су винчанске фигуре жена виткије и са складнијим стасом. Научници би рекли да је то отуд што се уз развој трговине променио идеал лепоте, па тако и представе у праисторијским култовима плодности, из којих ће касније израсти читава мрежа религијских веровања у Велику, Тројну или Белу богињу Земље.
Тако ће се богиња Геа кроз миленијуме мењати, од својих великих облика у каменом добу до мршавих ножица хеленистичких богиња, пратећи измене самог света и технолошки напредак људи који ће је са вековима све мање и ређе обожавати, упркос томе што ће она постајати све тања и привлачнија.
Но, како Геа изгледа данас, кад је од свевидеће титанке која управља силама планете за већину људи постала само слово у археолошком лексикону? Ако наставимо низ и упоредимо је са стањем њеног астрономског предлошка на почетку 21. века, Геу нећемо затећи само сломљену и избледелу од анорексије већ и озбиљно отровану и заражену свакојаким инфекцијама, праћеним хроничним високим притиском, малим капацитетом плућа и водом која надолази.
У таквој неизвесности она дочекује и овогодишњи Дан планете, 22. април, који наравно ни јуче, ни претходних година није био никаква светковина њеном божанству. Дан планете се генерално сматра за најважнији глобални еколошки догађај. Како процењује организација Earth Day Network, у њему сваке године учествује више од пола милијарде људи, због чега га некад називају „најмасовнијим грађанским празником на свету“.
Дан планете
Дан планете Земље је први пут обележен 22. априла 1970. године у САД, у ерупцији бриге за животну средину. Тог дана је, са жељом да заштити планету, на улице изашло више од 20 милиона Американаца, што је био први масовни и јавни захтев да се обрати пажња на екологију. Многи еколози сматрају да је тај догађај био прекретница у историји обликовања еколошке свести.
У свету се, иначе, обележавају и бројни други еколошки дани, као што је Дан заштите животне средине (5. јуна), али ниједан није по својој спонтаности и разноврсности толико у духу саме планете, будући да су сви остали еколошки датуми изабрани по договору разних међудржавних организација да означе некакво потписивање или изгласавање, док је Дан планете, условно говорећи, једна спонтана манфестација планетарних размера.
Први Дан планете Земље, 22. априла 1970, тадашњи еколози пионири пажљиво су припремали пуних годину дана, на иницијативу америчког сенатора Гејлорда Нелсона и борца за заштиту животне средине Дениса Хајеса. Датум је изабран због вишеструког значаја, пошто је 22. април дан рођења чак тројице познатих еколога: глумца Едија Алберта (1906–2005), природњака Џона Мјуира (1838–1914) и агронома Јулијуса Мортона (1832–1902).
Занимљиво је да су се обележавању Дана планете противиле конзервативне снаге у САД, а еколози су оптуживани за сарадњу са Совјетским Савезом. Игром случаја, 22. април је рођендан творца октобарске револуције – Владимира Иљича Лењина.
Међутим, овај покрет је постајао све популарнији, да би од 1990. године изашао из америчких оквира и раширио се као глобални феномен. Данас је у његово покретање сваке године укључено више хиљада еколошких организација и више од 170 држава. Број људи које Дан планете окупља вероватно је већи од броја људи који су досад празновали било какве дане древне Велике мајке.
Главни подстицај милионима људи да се покрену и нешто учине последњих година био је проблем глобалног загревања. Због сагоревања фосилних горива у индустрији и при производњи енергије, током последња два века се за 30 одсто повећала емисија угљен-диоксида и других „гасова стаклене баште“.
У иначе природном процесу грејања планете, Земљина атмосфера је због више CO2 почела да задржава више дуготаласног Сунчевог зрачења, што је подигло средњу температуру планете. Према резултатима објављеним у култном Четвртом извештају Међувладиног панела о климатским променама (IPCC), средња глобална температура је од 1900. порасла за 0,6 степени Целзијуса, а ако се ништа не учини, до 2100. могла би да порасте између 1,4 и 5,8 степени.
Последице таквог раста глобалне температуре прете да угрозе природно окружење и досадашњи начин живота, док би се ниво мора могао подићи чак и за седам метара. Како би се нешто предузело, еколошки покрети и многе светске владе позивају на смањење емисије CO2, које би могло бар да заустави даље оболевање планете.
Међутим, главна невоља је што се лечење, од прихватања заједничке дијагнозе до најпогодније терапије, отегло и успорило око питања управљања „здравственим фондовима“, пре свега због неуспеха климатске конференције у Копехагену, на којој светски лидери нису успели да пронађу нови споразум који би заменио постојећи Кјото протокол. Да ли ће до њега ускоро доћи?
Ово питање се из политике преселило у економију, где у условима након кризе, многе компаније размишљају о развоју свог зеленог производног портфoлија који би одговорио на изазове будућности. Но, то су само делићи велике слагалцие. Климатске промене се не заустављају, ма како у условима кризе, ратова и избора тренутно нису у центру пажње.
Како у својој већ култној књизи Непријатна истина наводи један од неформалних лидера климатског покрета, бивши амерички потпредседник и нобеловац Ал Гор, број научних чланака о климатским променама који су у последњој деценији објављени у стручним часописима и подвргнути научној рецензији износи 928. Проценат оних који глобално загревање доводе у питање је – нула одсто.
Међутим, у периоду кад су инвестиције успорене, а неке државе отворено најављују да не могу достићи циљеве у смањењу емисије CO2, тешко да се може очекивати нова драматична реакција на такве податке. „Тешко је натерати човека да нешто разуме када му плата зависи од тога да не разуме“, написао је пре пуног века и другим поводом амерички писац, социјалиста и новинар Аптон Синклер (1878–1968). Невоља је што стање планете, извесно, зависи од величине тог разумевања.