У рубрици ПИОНИРИ, сазнајемо ко је био Макс Вебер и како су културни феномени обликовали капитализам
Текст: Марија Марковић*
Термин „капитализам“ се данас обично користи да би описао друштвено-економски систем у коме живимо. Често се сам настанак капитализма постављао у различите временске тачке и период његовог постојања је добијао различите оквире. Све те различитости зависиле су од аутора који га је дефинисао и времена у ком је појам дефинисан.
Шта је то капитализам? Чиме је одређен? Који су предуслови његовог настанка?
Један од теоретичара који је одговорио на ова питања био је немачки социолог, правник, историчар, економиста и политичар, Макс Вебер. Рођен је 1864. у Ерфурту (Немачка савезна држава Тирингија), као син националлибералног политичара. Био је студент права, али поред тога је студирао националну економију и историју у Хајделбергу, Берлину и Гетингену.
Године 1889. стиче титулу доктора наука на Универзитету у Берлину, а поред студија је почео да ради и као адвокат. Значајно је утицао на развој социологије као засебне дисциплине.
Оправдано је познат по многим стварима, али нарочито зато што је развио теорију о вези између капитализма и религије.
Дубоке корене капиталистичког привредног поретка у земљама западне Европе он управо и види у протестантској религији. У свом делу „Протестантска етика и дух капитализма“, наглашавао је да се природа капитализма мора посматрати као много више него проста производња и размена добара на одређени начин у одређеном институционалном систему.
Капитализам представља стање свести. Ово стање свести, према Веберу, обликовано је културним факторима. Пре свега протестантском религијом, која је кључан фактор у раним ступњевима развоја европског капитализма. Сходно томе, зачетке модерног капитализма не тражи у пореклу капитала, већ у пореклу капиталистичког духа.
Веберов аргумент повезан је са европским протестантским областима. Нарочито је мислио на земље попут Енглеске и Холандије, чије се становништво састојало од великог броја Пуританаца и Калвиниста. Ови облици протестантизма су својом радном етиком укоренили позитиван став према раду, тј. да је рад човекова најсветија дужност. Зато у духу протестантизма појединац увек треба да ради, чак и када то материјално за њега лично није неопходно. Свака врста хедонизма сматра се грешном.
Та тријада: рада, зараде и скромности, према Веберу, заједничка је и капитализму и протестантизму. Ова три принципа он користи и даље у доказивању своје теорије настанка капитализма.
Анализирао је верски подељену Немачку свог времена, и пронашао да класе богатих претежно чине капиталисти и индустријалаци, и стручно образованији слојеви радничке класе који су протестанти. Са тим је повезано и знатно веће учешће протестаната у капиталистичкој својини. Све то, наводи Вебер, и јесте захваљујући протестантској етици које су се придржавали.
При анализи услова настанка капитализма, осврће се и на разлике између култура, односно протестантске Европе и области индијске и кинеске културе. Ту налази да хиндуизам и будизам не садрже ону етику која подстиче човека на рационално усмерену трговинску делатност.
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.