Експеримент истраживача са Универзитета Ватерло у Канади показао је да када дође до сукоба, сиромашнији људи мудрије расуђују
Текст: Ивана Николић
Најновије истраживање са Универзитета Ватерло у Канади показује да богатији појединци, али и заједнице које припадају богатијим регионима, не могу да резонују онолико мудро колико то могу они који су лошијег имовинског стања и скромнијег порекла.
У чланку под насловом „Друштвена класа и мудро размишљање о међуљудским сукобима у регионима, међу особама и у [разним] ситуацијама“, који је недавно објавио реномирани часопис Proceedings of the Royal Society B, истраживачки тим професора Игора Гросмана полази од тога да је мудрост најважнија у решавању сукоба. За Гросмана и његовог студента Џастина Бриенцу мудрост је способност човека да буде отворен, интелектуално скроман и толерантан на туђа мишљења и ставове. Резултати њиховог истраживања показују да је, на овај начин схваћена мудрост, својственија људима који су одрастали у сиромаштву или у радничкој породици.
Како су Гросман и Бриенца дошли до ових закључака? Њихов експеримент састојао се из два дела. Најпре су пронашли 2145 људи, држављана Сједињених Америчких Држава, и тражили од њих да попуне онлајн анкету. Питали су их да запамте сукоб који су имали у скорије време (рецимо, расправу са супружником или пријатељем), а потом су им дали да одговоре на 20 питања која се односе на тај, али и на било који други конфликт. Нека од тих питања била су: „Да ли сте помислили да сте можда ви криви?“ и „Колико сте се трудили да схватите ставове друге особе?“.
Гросман и Бриенца су затим прегледали све податке и учесницима дали оцене из две области: оцену из „мудрог расуђивања“, на основу њихових одговора на горепоменута питања, и оцену њихове друштвене класе, и упарили резултате. Видели су да су људи који потичу из најниже друштвене класе (они са скромнијим приходима и лошијег образовања, који више брину о новцу) оцењени дупло већом оценом из мудрог расуђивања од људи који припадају највишој друштвеној класи. Важно је имати на уму то да ни екстремно богати ни екстремно сиромашни нису учествовали у овој студији – и ниво образовања и приходи говоре да је реч о људима који припадају слојевима у распону од радничке класе до више средње класе у САД.
У другом делу експеримента истраживачи су пронашли 200 људи који живе у и око Ан Арбора, градића у Мичигену, и дали им да ураде стандардан тест мерења интелигенције, као и да прочитају три писма из рубрике „Драга Аби“, која читаоцима даје савете. У једном писму, на пример, читалац је рекао да су његови пријатељи у свађи и питао чију страну да заузме. Сваки учесник је потом разговарао са испитивачем о томе како би ситуација описана у писму могла да се реши. Потом је испитивач оцењивао њихове одговоре – да ли и у којој мери одговарају њиховој дефиницији мудрости.
Као и у првом делу експеримента, истраживачи су открили да су људи из нижих друштвених класа константно имали боље резултате при мерењу степена мудрог расуђивања од оних испитаника који су припадали вишем сталежу. Резултати теста интелигенције, са друге стране, нису ни на који начин били повезани са њиховим мудрим просуђивањем.
Гросман каже да су људи који су одрастали у радничкој класи морали да се ослањају на заједницу далеко више него људи вишег имовног статуса, и да се труде да нађу довољно добре друштвене технике решавања сукоба са својим вршњацима. Богатији, са друге стране, више су се фокусирали на образовање – што побољшава њихов степен интелигенције, али нису улагали ни приближно толико труда да усаврше вештине решавања сукоба. Гросман сада намерава да прошири студију мудрости – како је зове – и да обухвати екстреме: и најбогатије и најсиромашније.