Ovogodišnja Nobelova nagrada iz oblasti ekonomije pripala je Oliveru Hartu i Benktu Holmstromu za njihov doprinos teoriji ugovora
Tekst: Tijana Marković
Nobelova nagrada iz ekonomije dodeljena je ove godine Oliveru Hartu sa Harvarda i Benktu Holmstromu sa MIT-a, za razvoj teorije ugovora.
Ovogodišnji laureati su razvili teoriju ugovora kao sveobuhvatan okvir za analizu mnogih različitih pitanja u definisanju ugovora, poput zarada rukovodilaca zasnovanih na učinku, taksa i participacija u osiguranju, ali i privatizacija aktivnosti javnog sektora.
Većina današnjih ugovora se odnosi na veze između osiguravajućih društava i vlasnika vozila, akcionara i izvršnog menadžmenta, javnih organa i njihovih dobavljača. S obzirom da u većini slučajeva takvi odnosi često podrazumevaju i sukob interesa, ugovori moraju biti pravilno definisani kako bi se osiguralo da postoji obostrana korist između stranaka. Novi teorijski alati koje su napravili Hart i Holmstrom veoma su dragoceni za razumevanje ugovora i institucija u realnim situacijama, kao i potencijalnih zamki u formulisanju ugovora.
U kasnim sedamdesetim godinama 20. veka, Bengt Holmstrom je demonstrirao kako upravnik (na primer, akcionar kompanije) treba da osmisli optimalni ugovor za izvršitelja (CEO-a kompanije), čiji rad jednim delom upravnik ne može da nadzire. Holmstrom je Principom informativnosti, precizirao kako ovaj ugovor treba da poveže platu izvršilaca i relevantne informacije o njegovom učinku. Korišćenjem osnovnog modela ugovora između upravnika i izvršitelja, on je pokazao koliko je optimalni ugovor pažljivo odmerava rizik od neosnovanog davanja podsticaja.
U kasnijem radu, Holmstrom je generalizovao ove rezultate na mnogo realnije situacije, i to: kada radnici nisu samo nagrađeni platama, već i sa potencijalnim unapređenjima; kada su izvršitelji uložili velike napore na različitim poslovima, dok direktori primećuju samo neke dimenzije učinka; kada pojedini članovi tima napreduju zahvaljujući radu svojih kolega.
Sredinom osamdesetih godina 20. veka, Oliver Hart dao je osnovni doprinos grani teorije ugovora koji se bavi i slučajem nepotpunih ugovora. Pošto je nemoguće da ugovor definiše svaku moguću situaciju, ova grana teorije navodi optimalnu raspodelu prava kontrole: koja strana u ugovoru treba da ima pravo da donose odluke u kojim uslovima? Istraživanja koje je Hart sproveo na nepotpunim ugovorima, koja bacaju novo svetlo na vlasništvo i kontrolu poslovanja, imaju ogroman uticaj na nekoliko oblasti ekonomije, kao i na političke nauke i pravo.
Tokom poslednjih nekoliko decenija, oni su takođe istraživali mnoge njene primene. Njihova analiza optimalnih ugovornih sporazuma postavlja intelektualnu osnovu za kreiranje različitih politika i zakona, od stečajnog zakonodavstva do političkih ustava.