Централни Анди, који се претежно простиру на територији данашњег Перуа, спадају међу ретка места на планети где је пољопривреда пре измишљена него усвојена са стране и где су пронађени трагови најстаријих цивилизација у Јужној Америци. Ипак, све донедавно, услед недостатка историјских записа, једини извор информација о овим претколумбовским друштвима била су археолошка истраживања.
Међутим, почетком маја у научном часопису Cell објављена је прва детаљна и опсежна студија генетичког материјала древних становника централних Анда и пацифичке обале пре доласка Европљана. Ова студија, коју је спровео међународни тим научника предвођен истраживачима са Харварда и Универзитета Калифорнија из Санта Круза, пружила је занимљиве одговоре о пореклу и генетичкој хомогености различитих група људи са овог простора, њиховом кретању и међусобном мешању, као и о космополитском карактеру андских друштава.
Поменути тим научника анализирао је ДНК 89 особа чији су посмртни остаци, пронађени на територији данашњег Перуа, стари од 500 до чак 9000 година. Неки од њих били су припадници култура Моче, Наска, Вари, Тиванаку и Инка – чија су се друштва и цивилизације смењивале на овом подручју. Управо из тог разлога, истраживачи су се надали да ће, како то истиче водећи аутор студије Нејтан Накатскука, „напокон моћи да виде како је генетичка структура народа Анда временом еволуирала“.
Њихова анализа открила је да су пре отприлике 9000 година групе људи које су живеле у андским висоравнима постале генетички различите од оних група које су населиле пацифичку обалу. Истраживачи наводе да се ефекти ове генетичке диференцијације могу видети чак и данас. „То је врло необично, кад се узме у обзир о колико малој географској дистанци је реч“, истиче Рајх, један од аутора студије и научник са Харварда.
Он и његове колеге такође су утврдили и да су се, најкасније до пре 5800 година, код популација са севера данашњег Перуа развиле другачије генетичке карактеристике у односу на популацију која је доминирала на југу ове земље. И ово је, наводе истраживачи, уочљиво и данас. А онда је, након тог времена, дошло до значајнијег протока гена кроз све делове централних Анда и око њих, да би у последњих 2000 година дошло до драматичног успоравања овог мешања између различитих група.
Међутим, анализа ових научника открила је и да се генетичка структура многих заједница на овом планинском простору хиљадама година готово нимало није променила, упркос великим културним трансформацијама кроз које су прошле. „На наше изненађење, уочили смо снажан генетички континуитет током успона и падова многих великих андских култура, као што су Моче, Вари и Наска“, истиче Накатсука. „Наши резултати указују да је до пада ових култура дошло због масовних миграција у овом подручју под утицајем стране завојевачке војне силе, што је сценарио који је забележен у неким деловима света.“
Два изузетка од овог „тренда континуитета“ били су велики урбани центри које су Тиванаку и Инка културе називале домом, као што је то био Куско, главни град царства Инка. За разлику од поменутих генетички хомогених места, главни градови ове две цивилизације били су космополитске насеобине, односно дом људима са различитим генетичким позадинама.
„Било је занимљиво кад смо почели да увиђамо елементе овог наслеђа хетерогености“, истиче Накатсука. „Ова подручја подсећају на оно што данас можемо видети на местима као што су Њујорк и други велики градови где људи, који имају веома различито порекло, живе заједно.“