Svi portreti Vorena Bafeta 1

Ili: šta sa naučnim dokoličarima (prvi deo)

Piše: Milan M. Ćirković

U nauci, kao i u ostatku ljudskih delatnosti, postoji ogromna količina praznog hoda. Svima je poznata ta situacija: točkovi se okreću, sneg, blato i voda pršte na sve strane, motor zavija, gorivo i nervi se troše, ali se vozilo ne miče napred. U nauci se analogni problem manifestuje na različite načine, ali onaj kojim ću se pozabaviti u ovom ogledu je posebno akutan u malim sredinama; možemo ga nazvati problem izlišnih poslova. Naravno, podrazumeva se da smo se prethodno emancipovali i oprostili od naivne, romantično-sapunjave slike nauke kakva se, nažalost, još sreće po raznim popularnim prikazima, osnovnoškolskim udžbenicima, subotnjem dodatku „Politike“ i drugim tzv. romanima sa poukom kakvi su se pisali u 19. veku. Ne, nauka nije zemlja u kojoj su kuće od čokolade, prozori od marmelade, svako radi ono što hoće, kako bi rekla popularna dečja pesmica. U pitanju je mnogo više darvinističko preživljavanje najprilagođenijih ili dokinsovska „trka u naoružanju“ između predatora i plena.

Kad smo to apsolvirali, možemo da krenemo dalje. Jedan od najsposobnijih i najbogatijih ljudi na planeti, američki investitor Voren Bafet, čija se imovina procenjuje na preko 45 milijardi dolara, poznat je i po slikovitom i duhovitom izražavanju. Prema jednoj od njegovih brojnih biografija, još krajem osamdesetih godina 20. veka dao je sledeću poučnu izjavu*:

„Da to želim, mogao bih da zaposlim 10.000 ljudi da po čitav dan slikaju moje portrete. I BDP bi i dalje rastao. Ali korisnost proizvoda bila bi nula i ja bih time sprečavao tih 10.000 ljudi da rade na istraživanju AIDS-a ili na obrazovanju mladih ili u medicinskoj nezi. Stoga to i ne radim.“

Ono što Bafet nije eksplicirao jeste da bi, pored BDP-a, njegovom hipotetičnom željom za sopstvenim portretima porasla i zaposlenost – stalno strašilo, naročito kod socijalnih demagoga – kao i čitav niz drugih konvencionalnih ekonomskih pokazatelja kojima nas mediji zasipaju. U današnje doba mikroskopskog raspona pažnje teško je razumeti zašto je Bafetova odluka da izlišnim aktivnostima ne smanjuje nezaposlenost duboko moralna (pored toga što je i racionalna). Međutim, svedoci smo upravo u nauci, pretpostavljenom bastionu racionalnosti, mnogi odgovorni činioci eksplicitno ne žele da se drže kao Bafet, već zauzimaju potpuno suprotnu strategiju, koju ću za potrebe ovog teksta nazvati strategijom milion portreta. U pojednostavljenom obliku ona se svodi na ideju: zaposlimo u nauci sve za koje je to ekonomski moguće – a obavezno i nekog preko toga – a da uopšte ne ulazimo u pitanje kakva je korisnost njihovog rada. Ovde se pod korisnošću uopšte ne podrazumeva direktna finansijska korist, pa i praktična korist u širem smislu, već upravo korisnost za nauku, tj. za njen cilj objašnjenja poznatih i predviđanja budućih fenomena. Strategija milion portreta dalje sugeriše da je zalaženje u detalje rada zaposlenih u nauci apsolutni no-no i to iz nekoliko različitih razloga:

(1)          Niko nije u stanju da oceni korisnost nekog rada po nauku unapred; nije li Majkl Faradej onomad rekao nakon otkrića elektromagnetske indukcije (kamena temeljca elektromagnetizma i sve elektrotehnike i elektronike) da nema pojma čemu to služi, ali da će neko iz toga sigurno ubirati porez?

(2)          Čak i da je neko u stanju da precizno oceni korisnost nekog rada u nauci, opet ne bi trebalo da se to čini, jer bi se time narušile akademske slobode.

(3)          Čak i u slučajevima u kojima akademske slobode ne bi bile narušene, opet to ne bi bilo nikakvo korisno saznanje, jer, na kraju krajeva ne postoji opšta korisnost, već se ona definiše u odnosu na lokalni kontekst.

(4)          Čak i ako se složimo da je veliki – možda i najveći – deo rada u nauci suštinski beskoristan, opet to ne znači da ga ne bi trebalo obavljati, jer je on možda nužan preduslov da uopšte može da postoji onaj deo koji jeste evidentno koristan i koji ostaje zabeležen u istoriji nauke.

Ovo su snažni razlozi i oni čine problem izlišnih poslova u nauci veoma, veoma teškim problemom. Ni najteži problemi se, naravno, ne mogu rešiti ukoliko ih se ni ne pokušava rešiti. Do pokušaja rešavanja ne može doći, sa svoje strane, sve dok se problem ne percipira kao problem. Zastrašujuća odlika savremene nauke u praksi sastoji se u tome što je strategija milion portreta u toj meri postala kanonski i default način gledanja na stvari, da se njena problematičnost uopšte ne zapaža. Zapazimo drastičnu razliku u odnosu na svet ekonomije i biznisa o kome govori Bafet: tamo je i njegovom sagovorniku i njemu i svakom iole razumnom posmatraču – dakle i ne svim novinarima i “analitičarima” – jasno da bi zaposliti veliki broj ljudi na slikanju portreta bilo u startu ako ne glupo, a ono u najmanju ruku “uvrnuto”. Sa druge strane, to se u svetu nauke smatra ne samo neizbežnim, već i poželjnim.

Pođimo od kraja – razlog (4) je daleko snažniji nego što to iz gornje formulacije izgleda i ponekad se naziva argumentom piramide. Da bi piramida mogla doseći veliku visinu, mora imati veoma široku osnovu i najveći deo njene mase mora se nalaziti na srazmerno niskom nivou. Drugim rečima, možda kvantitet odista (nezavisno od nesrećne povezanosti tog gesla sa dogmatskim marksizmom) prelazi u kvalitet? Zamislimo da se među, recimo, milion portreta Vorena Bafeta koje njegove hiljade vrednih slikara izrade za desetak godina, pronađe jedan na nivou Mona Lize ili bar Belinijevog Dužda Leonarda Loredana?** Zar njihova nesporna ogromna vrednost ne bi opravdala čitav poduhvat?

Ovo je složeno etičko pitanje i u nedostatku nekakve univerzalne funkcije korisnosti koja bi obuhvatila i vrednost maloverovatnih događaja najbolje što možemo reći jeste da ne znamo. Sa druge strane, to neznanje valja odmeriti naspram sasvim pouzdanog znanja na koje sam Bafet aludira kad kaže da se odsustvo radnih sati u lečenju AIDS-a ili obrazovanju može precizno izmeriti i šteta bar na taj približan način kvantifikovati. Obzirom da je bilo kakva rasprava ove vrste u toj meri danas inficirana virusom političke korektnosti, treba biti sasvim načisto oko svih posledica argumenata koje prihvatamo. Pretpostavimo, tako, da smo u izradi strategije naučnog razvoja u potpunosti prihvatili (4) zato što smo uvereni da se jedan Nikola Tesla može pojaviti samo ako postoji stotinu neveštih Žika Struja. Sa jedne strane, ovo znači da imamo dovoljne razloge da zaposlimo tih stotinu Žika Struja po raznim institutima, fakultetima i firmama svih vrsta. Činjenicu da im je plata obezbeđena treba izmeriti naspram činjenice da smo izgubili poštovanje za njihov rad, od kog ne očekujemo mnogo; što je najgore, mnogi od njih sami gube svako poštovanje za svoj rad, što je ne samo loše po zdravlje – u svakom smislu – već predstavlja i suštu suprotnost samoj ideji koja bilo koga u detinjstvu i mladosti vodi ka naučnoj karijeri. Kao posledica toga, u govoru o nauci kao društvenoj delatnosti toliko često se provlači karakteristično licemerje: rado se veličaju dostignuća ljudi poput Tesle, Ajnštajna, Darvina, Paulinga, itd. kao nešto božansko i nedostupno običnom smrtniku, dok se sa druge strane reklamira da su vrata nauke širom otvorena baš svima i da, uz malo ili više truda, svako pre ili kasnije može da postane naučnik. Činjenicu da smo bili u pravu kad smo procenili da će se među hiljadu talentovanih mladih matematičara (recimo) naći jedan Grotendik ili Pereljman valja odmeriti naspram činjenice da smo njih 999 lagali.