Defenestracija razuma

Kroz imaginarni, dramski dijalog, Simplicio i Salviati razmatraju realne opasnosti od trenda „klimatskog skepticizma“

Tekst: Milan M. Ćirković

Simplicio: Izvinjavam se zbog kašnjenja, dragi prijatelju, neka gužva je danas na svakom koraku, od čekanja lifta do saobraćaja u gradu…

Salviati (čudnim glasom): Zašto niste izašli kroz prozor?

Simplicio (zapanjeno): Molim?

Salviati (nastavlja čudnim glasom): Pa da, brže biste stigli da ste izašli iz stana direktno kroz prozor. Zar nije bezbedno izlaziti iz stanova na višim spratovima kroz prozor?

Simplicio: Kakvo je sad to pitanje? Naravno da nije.

Salviati: Jeste li sigurni? Ali vi ne znate tačno šta će vam se desiti ako izađete iz svog stana na 10. spratu kroz prozor.

Simplicio: Kako ne znam? Izvesno bih poginuo kada bih bio toliko lud da to pokušam.

Salviati: Zašto biste? Može se desiti da ispod vašeg prozora baš tada prolazi kamion sa senom ili peskom ili možda (kao u lošim komedijama) stajskim đubrivom. U tom slučaju vam se ništa ozbiljnije od kojeg preloma ekstremiteta ne bi desilo. Pogledajte samo koliko mogućnosti da Vam se ništa ne dogodi!

Simplicio: To je apsurdno. Verovatnoća da takav kamion prolazi baš u tom trenutku ispod mog prozora je zanemarljiva!

Salviati: Ona jeste mala, ali nije i zanemarljiva. Znate li koliko tačno ima kamiona sa stajskim đubrivom u ovom gradu? Ne znate tačan broj? Nisu urađena odgovarajuća istraživanja? Ali mi ne treba da se zadržavamo na tim naučenjačkim floskulama – sigurno je da je taj broj veliki, mnogo veći nego što se obično misli. Dakle, moguće je da izlazak kroz prozor sa desetog sprata ne bude praćen ozbiljnijim zdravstvenim posledicama zbog spoljnih faktora, poput kamiona sa senom (ili stajskim đubrivom), koji su i logički i fizički mogući. Međutim, ja bih otišao i korak dalje i tvrdio da čak i u odsustvu takvih spoljnih faktora, izlazak kroz prozor ne mora nužno imati loše posledice!

Simplicio: Loše posledice?! Pa to je svakako jedna od glupljih stvari koje sam čuo u dugo vremena. Zašto bi neko uopšte želeo da – ukoliko nije suicidalan – izlazi kroz prozor?

Salviati: Recimo zato što je brže? Kao što stara izreka kaže: vreme je novac. Savremeni čovek, ophrvan brojnim obavezama i problemima, nema vremena da izlazi iz stana, zaključava vrata, proverava jesu li zaključana, poziva lift, nervira se ukoliko je lift zauzet ili se deca sa šestog sprata njime vozikaju gore-dole iz dosade, putuje liftom, otvara ulazna vrata, pozdravlja se sa komšijom na ulazu, itd. Koliko različitih aktivnosti – a možete ih sve izbeći jednostavnim izlaskom kroz prozor!

Simplicio: I završiti na groblju zajedno sa svim svojim obavezama? Neka, hvala.

Salviati: Varate se, dragi prijatelju! Govorite o tome kao da je to nužnost ili jedini mogući ishod, a to očigledno nije slučaj. U izvesnom smislu, neizlaženje kroz prozor je zvanična verzija priče, a Vi ste suviše inteligentan čovek da biste verovali zvaničnim verzijama, zar ne? U njima uvek ionako nešto nije u redu. Ali ovde znamo i šta: preterano pojednostavljenje koje nije potkrepljeno empirijskim dokazima. Oni Vam kažu samo „umrećete ako izađete kroz prozor“ – a kad ih pitate gde su precizne empirijske studije, gde su testirani modeli, gde su studije slučaja, gde je tačan spisak povreda koje biste (eventualno!) zadobili, a da to ne bude samo lakonsko i naivno „slomićete vrat“ ili tako nešto. Ukratko, čak i maksimalno pojednostavljenje opet ne dovodi do preciznih predviđanja. To pojednostavljenje je karakteristično za ovu savremenu nauku koja ionako barata samo sa aproksimacijama i neodređenostima, a opet retko kad stiže dalje od „sferno-simetrične krave“ iz viceva. Dakle, ima i ishoda u kojima vam se ništa loše ne desi, već naprotiv: osetite se čilo i veselo, nakon skoka kroz prozor, te odlično raspoloženi i spremni da se suočite sa svim izazovima koje vam dan donosi. Negde to postane i znak višeg upliva i duhovnosti: podsećam na čuvenu „prašku defenestraciju“, tj. bacanje kroz prozor dvorca Hradčani dvojice omrznutih habsburških namesnika i njihovog sekretara 23. maja 1618. godine. Njihovo preživljavanje pada sa visine od 21 metar bilo je tada shvaćeno kao čudo i intervencija anđela, mada je taj incident, nažalost, označio početak Tridesetogodišnjeg rata. 

Simplicio (ironično): Njihovi religijski i politički protivnici su, ako se dobro sećam, objašnjavali to „čudo“ prozaičnije, i to upravo gomilom stajskog đubreta koje se u to doba nagomilavalo po dvorištima zamkova.

Salviati: Eh, od nekih tema je zbilja teško pobeći. Treba da imate u vidu i sledeće: ako i budete povređeni, to ne mora biti išta ozbiljno. Pa daleko najveći broj povreda su sasvim minorne – to kažu i statistike na koje se naučnici danas tako često (dodao bih i: olako) pozivaju. Na svaku ozbiljniju povredu dolaze hiljade, ako ne i milioni sitnih, onih koje često i ne primetite. Verovatnoća da baš Vas zadesi neka teža povreda je jako mala, možda ne kao dobitak na lutriji, ali u svakom slučaju mizerna. A na kraju krajeva: pogledajte se samo u ogledalo – pa čvrst ste Vi materijal, prijatelju! Delujete mi sasvim robustno, niste dete, niste hronični bolesnik, niste penzioner – pa odista bi bio sasvim neopravdan i neutemeljen pesimizam smatrati da će Vas oboriti nekakva, uostalom ne neizbežna, povreda prilikom tek jednog sasvim običnog skoka kroz prozor.

Simplicio: Hvala na poverenju…

Salviati (sa entuzijazmom): Jasno je meni zbog čega Vam ovo sve deluje čudno i zašto oklevate da mi poverujete. Moćni lobi proizvođača liftova (setite se samo tih mračnih korporativnih imena: David Pajić Daka, Schindler, Otis, ThyssenKrupp – zar Vam takva imena ulivaju poverenje?) neprekidno radi na tome da ljude ubedi da se iz stanova ne može izaći kroz prozor, nego da se moraju koristiti njihovi proizvodi. To je sasvim prirodno i logično, pošto oni od toga žive, zar ne? I ne samo što žive, već ostvaruju i debele profite! Profite o kojima pošten svet, kome je ispran mozak propagandom da će mu se nešto loše desiti ako iz stana izađe kroz prozor, može samo da sanja… O graditeljima stepenica, još od drevnih vremena, neću ni da govorim; mnogi od njih su bili zidari, a među njima neki i slobodni zidari, a Vama svakako ne moram ništa tu dalje da objašnjavam.

Simplicio: Hmmmm.

Salviati: Konačno, imajte u vidu i slučaj Vesne Vulović.¹ To su sad svi naprasno zaboravili, mozgova ispranih liftovskom zaverom i propagandom. Zar to nije savršen dokaz da su priče o katastrofalnim posledicama izlaženja kroz prozor samo prazne priče za zastrašivanje narodnih masa? Vesna Vulović je jasno pokazala i dokazala – jasnije nego bilo koji naučni modeli, simulacije i ostale suviše složene reči koje naučnici koriste u svojim mračnim poslovima – da je moguće preživeti i pad sa više od deset kilometara bez padobrana  – šta je u poređenju sa tim tričavih deset spratova od vašeg stana do pločnika?

Simplicio: Zaista ništa, kad već tako besmisleno postavljate stvari. Kolika je verovatnoća da bilo ko ponovi podvig Vesne Vulović?

Salviati: Aha, sad smo već na terenu verovatnoća! Pa, znate i sami da se dva naučnika neće složiti oko toga kakve su te male verovatnoće… svi njihovi modeli su jako nepouzdani… svuda ima milion dodatnih pretpostavki… Ali čak i kad vidite primer komšije koji je, poslušavši moje argumente, izašao iz svog stana kroz prozor i poginuo – čak ni to ne treba da Vas obeshrabri da pomislite da izlazak kroz prozor nije dobra ideja!

Simplicio (odmahuje rukama)

Salviati: Na kraju krajeva, vaš komšija je sasvim različit čovek od Vas. Ne samo što se razlikujete – pardon, što ste se razlikovali, ipak o njemu govorimo sa punim pijetetom u prošlom vremenu – po stvarima kao što su boja kose, visina i težina, već ste imali i potpuno drugačiji razvojni i životni put. Zar njegov primer u stvari ne osnažuje moju glavnu poentu – toliko ste različiti bili on i vi, da pretpostaviti da će se i Vama desiti isto što i njemu može biti odraz samo krajnje naivnosti! A već smo zaključili da su naučnici skloni naivnosti, ali ne i iskusni, ozbiljni ljudi kao što smo Vi i ja, koji žive u stvarnom svetu, a ne u svetu kojekakvih modela, simulacija, scenarija, verovatnoća i drugih apstrakcija, zar ne? Zar ne? ZAR NE?!!!

Simplicio: Dragi prijatelju, smirite se, nije Vam dobro, znam da mnogo radite…

Salviati (popivši čašu vode, normalnim tonom): Ma ne, sve je u redu. Hteo sam samo da Vam demonstriram svu besmislenost ideja kojima barataju moderni antinaučnici, a naročito onaj podskup koji negira realnost globalnog zagrevanja i sebe naziva „skepticima“ u pogledu klimatskih promena.

Naravno, ovo je sve do sada bila parodija!

Ali, plašim se, ne dovoljno očigledna. Stoga ću ovde prevesti stvari o kojima sam govorio – sasvim iskreno: bulaznio! – na jezik termina koji se u raspravama oko klimatskih promena koriste.

Simplicio (odahnuvši): Dobro je, moram priznati da sam se u jednom trenutku ozbiljno uplašio.

Salviati: Dragi prijatelju, razloga za strah i zabrinutost i te kako ima – ali ne u vezi sa mnom i mojim zdravljem, nego u vezi sa zdravljem svih nas, a bogami i samim postojanjem budućih generacija. Razlozi za strah i zabrinutost se nalaze upravo na suprotnoj strani, kod onih koji nas ubeđuju da antropogenih klimatskih promena nema ili da, čak i ako ih ima, nema razloga da se uznemirujemo zbog njihovih posledica ili bilo šta preduzimamo. Sama činjenica da ima tako mnogo ljudi koji su u pravom smislu reči izbacili razum kroz prozor je i te kako zabrinjavajuća. U poređenju sa onime što se eufemistički naziva „klimatskim skepticizmom“ (a zapravo je poricanje, odnosno denialism spram klimatskih promena), a što je u osnovi maligna antinaučna ideologija sa potencijalno katastrofalnim posledicama, drugi oblici pseudonauke poput ufologije, astrologije, hiromantije, vidovnjaštva, pa i nadrilekarstva, bezazlena su zabava i nalik mačićima u korpici. Sama nauka je ovde kristalno jasna, mada kao i kod drugih kompleksnih fenomena neprecizna (ove dve karakteristike nisu ni u kakvoj koliziji, šta god ko halucinirao): poslednji, četvrti izveštaj IPCC-a pruža šest tzv. marker scenarija, od kojih onaj najnepovoljniji, koji je samo produžetak postojećeg trenda (A1FI), jasno predviđa porast globalne srednje temperature do kraja veka od 2,4 do 6,4⁰ Celzijusa sa najverovatnijom vrednošću od 4⁰C. Ovaj scenario – oko koga je sasvim prirodno i logično da najviše brinemo – predstavljao bi nesumnjivu kataklizmu; dovoljno je pomenuti da je najveće masovno izumiranje u istoriji planete, ono na granici geoloških perioda perma i trijasa pre oko 251 milion godina, bilo karakterisano povećanjem globalne srednje temperature od 6 ⁰C kao posledica delovanja gasova staklene bašte emitovanih iz supervulkana. Biosferi je bilo potrebno više od deset miliona godina da se od te kataklizme oporavi, o čemu danas postoji detaljni fosilni zapis.

Zašto bismo se brinuli baš oko najnepovoljnijeg scenarija klimatskih promena? Pa i to je jako jednostavno i zdravorazumski kad se pogleda bez komplikovanih ideoloških i antinaučnih naočara: iz potpuno istih razloga kao što se, ako se nađemo na brodu koji tone, ne brinemo preterano o onom scenariju u kojem nam se jedino izgužva kravata ili razmaže šminka, već o drugim, znatno nepovoljnijim mogućnostima. Onaj ko bi se u takvim okolnostima brinuo o kravati ili šminci ne bi bio smatran „skeptikom“, već osobom kojoj je neophodna psihijatrijska pomoć.

Najiritantnija je osnovna teza koje se provlači kroz najveći deo „klimatski skeptičkog“ diskursa, a koja se pojednostavljeno može predstaviti ovako:

Ko ovo prihvata, zasigurno prihvata i tvrdnju da:

U oba slučaja činjenica je da postoji više različitih scenarija i modela koji zavise od finih detalja procesa (u prvom slučaju raznih za modeliranje veoma složenih geoloških i okeanoloških povratnih sprega, u drugom pošto očigledno nije svejedno da li se nesrećni subjekt dočeka glavom, nogom, leđima, itd.). Zajedničko za obe tvrdnje je da u situacijama te vrste nema mnogo mesta „eksperimentisanju“ ili „učenju na greškama“. Isto kao što neko može da preživi jedno ili dva izlaženja kroz prozor sa viših spratova, ali je perspektiva sumorna ukoliko mu to postane stalna praksa, tako smo mi do sada možda i imali sreće sa klimom na planeti i možda možemo imati sreće još koju deceniju, ali ukoliko se sa praksom potpune klimatske neodgovornosti ne prestane, perspektive preživljavanja su ništavne.

Kvantitativna neodređenost – izražena, recimo, rasponom porasta globalne srednje temperature do kraja 21. veka koji sam maločas pomenuo – takođe nimalo ne utiče zaključak o krajnje uznemirujućoj realnosti globalnog zagrevanja. Ovo se ponekad ne shvata i kod drugih slučajeva u nauci. Setimo se širenja svemira – Habl i Hjumason su početkom tridesetih godina 20. veka učinili ovo najveće otkriće u istoriji kosmologije iako su za samu stopu širenja (izraženu tzv. Hablovom konstantom) dobili vrednost skoro deset puta veću od današnje prihvaćene vrednosti! I bez obzira na to što znamo da su njihova merenja stope širenja bila u toj meri pogrešna, niko ozbiljan na osnovu toga neće osporiti realnost same pojave, značaj otkrića ili zasluge ove dvojice astronoma. Kada je Valter Bade dvadesetak godina kasnije izvršio ponovnu kalibraciju skale udaljenosti u svemiru i shvatio u čemu su Habl i Hjumason pogrešili, njemu nije padalo na pamet da na osnovu toga negira samu činjenicu da se svemir širi. Potpuno analogno, ljudi koji negiraju realnost globalnog zagrevanja na osnovu toga što se još ne može precizno odrediti brzina ovog potencijalno katastrofičkog procesa, pa se zbog toga daje raspon scenarija i relevantnih porasta temperature, pokazuju suštinsko nerazumevanje naučnog metoda – kao i nesposobnost da razlikuju bitno od nebitnog.

Zavera koja se implicira se često pripisuje fiktivnom „ugljeničnom lobiju“ koji bi navodno trebalo da objedinjuje ekološke pokrete, vladine birokrate, proizvođače nuklearnih reaktora, solarnih panela i turbina na vetar i tobože korumpirane naučnike iz celog sveta i različitih struka (ponekad se u miks po želji dodaju i Ujedinjene nacije, NASA, ruski i kanadski farmeri, Bono Voks, Grinpis ili potpuno neizbežni slobodni zidari). Naravno da je takva vrsta široke zavere taman podjednako smislena i verovatna kao i tajno  udruživanje Schindlera, ThyssenKruppa i Davida Pajića Dake zarad sistematskog ispiranja mozga stanovnika višespratnica. I o tobožnjoj svetskoj zaveri pristalica globalnog zagrevanja imaju drskosti da govore – ironično – upravo ljudi koji su vrlo često na čak ne ni tajnim platnim spiskovima vrlo realnog „fosilnog lobija“, odnosno velikih proizvođača nafte, uglja i prirodnog gasa. Kao i obično, napad je i tu najbolja odbrana – a posebno kad su svi racionalni argumenti na suprotnoj strani.

Navodna „robustnost“ koja se pripisuje savremenom čovečanstvu, za razliku od proteklih vremena, predstavlja još jedno besmisleno opšte mesto. Naprotiv: savremena civilizacija je daleko manje otporna na velike perturbacije – kao, uostalom, i prethodne civilizacije – u poređenju sa društvima lovaca i skupljača. Prilikom supererupcije vulkana Tobe pre oko 75.000 godina, došlo je do globalne vulkanske zime, koju su naši preci preživeli samo u ograničenim oblastima, zahvaljujući fleksibilnosti lovačko-skupljačkog načina života. Prilikom docnijih velikih gladi i prirodnih promena klime uvek se pokazivalo da su zajednice zasnovane na lovu i skupljanju – koje su neminovno male, jer se samo mali broj individua može prehraniti na taj način, naročito tokom zimskog perioda – otpornije na velike poremećaje svog okruženja nego masivna, sedelačka društva. I u tome leži problem, pošto se teško možemo vratiti u paleolit; suviše nas je mnogo i suviše smo navikli na tekovine života u civilizaciji. Današnja društva su upravo zbog svoje kompleksnosti i međuzavisnosti raznih delova sistema veoma osetljiva čak i na veoma male poremećaje sredine – a kamoli na ogroman poremećaj koji sa sobom donosi globalno zagrevanje.

Komšija na koga, po budalastom shvatanju klimatskih „skeptika“, ne treba obraćati pažnju je naša susedna planeta, Venera, na kojoj je galopirajući efekat staklene bašte, otpočevši veoma rano u njenoj istoriji, doveo do situacije u kojoj na njoj vlada praktično nepromenljiva temperatura od oko 460⁰ Celzijusa, nema ni kapi vode niti ikakvih uslova za život. To se na Veneri odigralo prirodnim putem, ali suštinski fizički mehanizam lavinskih klimatskih promena onda kada koncentracija gasova staklene bašte pređe kritični prag je isti. „Skeptici“ na to odgovaraju faktografski tačnom – ali u datom kontekstu besmislenom – tvrdnjom kako je Venera ipak sasvim drugačija planeta od Zemlje, sa drugačijim početnim uslovima i drugačijim životnim putem. Što susedima onog što je kroz prozor iskočio svakako pomaže.

Konačno, čitava ova smeša začinjena je budalastom retorikom i demagogijom, karakterističnom za pseudonaučne tekstove, ali savršeno tempiranom da uguši kritičko mišljenje i obeshrabri dalju diskusiju. Koliko puta sam Vam se obratio otvorenim ili prikrivenim laskanjem? Koliko puta sam upotrebio vulgarne fraze poput „Vama svakako ne moram da objašnjavam“ ili „Vi ste suviše inteligentan čovek da biste verovali zvaničnim verzijama“? A o pozivanjima na „konkretnost“, „preciznost“, „ovu savremenu nauku“, i drugim elementima antiintelektualnog, populističkog govora stvorenog za prekidanje ozbiljne debate da i ne pričam. Svim tim elementima obiluju tekstovi samozvanih klimatskih „skeptika“.

Simplicio: Haha. Sad shvatam: sprdanje sa naučnom (ne)izvesnošću imalo je za cilj da ismeje naivnu ideja da naučni metod funkcioniše u pogledu delovanja gravitacije na naše telo u slučaju defenestracije, a čudesno prestaje da funkcioniše kada se primeni na klimatske pojave i trendove.

Salviati: Tako je.

Simplicio: Jedino mi ostaje nejasna poenta priče o Vesni Vulović, osim trivijalne činjenice da se i maloverovatni događaji ponekad ostvaruju.

Salviati: Ali vidite, to je i najvažnija od svih poenti – u suštini je nebitno da li je verovatnoća kataklizmičkog globalnog zagrevanja od 6⁰ Celzijusa do kraja veka 99% ili 50% ili 10% ili 1%. Čak i u ovom poslednjem slučaju, egzistencijalni rizik se samo prolongira do narednog veka ili nekog docnijeg, pošto skeptici ne nude nikakvu realnu alternativnu sliku klimatskih promena (ako bi bili u pitanju ciklusi kosmičkog zračenja kakve sugerišu, recimo, izraelski astronom Nir Šaviv ili danski fizičar Henrik Svensmark, stvar je zapravo još dugoročnija i samim tim znatno nepovoljnija sa praktične tačke gledišta; međutim, Šaviva i Svensmarka se teško može svrstati u „skeptike” u značenju koje ovde koristim, pre će biti da se njihov rad zloupotrebljava od strane „skeptika“). Stvar je u nedostatku odgovornosti i predostorožnosti prema samom fenomenu. Kada bi neko javno rekao da nuklearni rat nije ništa posebno strašno, te da nema „naučnih dokaza“ da bi njegove posledice bile katastrofalne, te da shodno tome ne treba ništa posebno preduzimati u svrhe sigurnosti nuklearnih arsenala, niti ulagati ikakva sredstva u to – razumni ljudi bi sa pravom zaključili da je u pitanju opasan ludak koga valja hospitalizovati i sprečiti da svojom očiglednom iracionalnošću nanese neku štetu. I takva reakcija je suštinski nezavisna od toga da li neko od nas subjektivno smatra nuklearni rat manje ili više verovatnim: neodgovornost je uvek problematična, sasvim nezavisno od toga jesmo li optimisti ili pesimisti. A sad razmislimo o činjenici da, sa dugoročnog stanovišta čitave planetske biosfere, globalno zagrevanje može biti zapravo razornije od bilo kakvog nuklearnog rata.

Naravno, i nuklearni rat i supervulkanske erupcije i globalno zagrevanje (i ostale pretnje sa kojima se čovečanstvo suočava u ovom milenijumu) mogu se preživeti – isto kao što je Vesna Vulović pokazala da je moguće preživeti pad sa više od deset kilometara bez padobrana. Moguće je dobiti i glavnu premiju na lutriji. Moguće je pronaći i osamdesetkaratni dijamant u kontejneru na ćošku. Moguće je videti u snu tačno rešenje Rimanove hipoteze ili korektnu formulu leka za rak. Da li je neko spreman da živote svih budućih generacija i sve vrednosti koje bi one mogle stvoriti, ako ih bude, prepušta takvoj vrsti mogućnosti? Razuman čovek se ne povodi za mogućnostima, već za verovatnoćama. Ako se u pogledu klimatskih promena što pre ne urazumimo kao vrsta, biće to potpuno isto kao da smo kolektivno skočili kroz prozor ili sa mosta; da li je, kao što kaže slavna pesma iz filma i serije M*A*S*H, samoubistvo odista bezbolno, neka svako za sebe proceni.

¹Za mlađe čitaoce ili one sa slabijim pamćenjem ili one nezainteresovane za civilnu avijaciju ili za (prave, a ne ideološke) heroje bivše Jugoslavije, mali podsetnik: 26. januara 1972. godine, ustaški teroristi podmetnuli su tempiranu bombu na JAT-ov let 367 na liniji iz Stokholma za Beograd. Bomba je eksplodirala i avion DC-9 se raspao u vazduhu, na visini od preko 10.000 metara iznad teritorije tadašnje Čehoslovačke. U nesrećama ove vrste gotovo nikad nema preživelih, ali je u ovom slučaju od ukupno 28 putnika i članova posade preživela tada 22-godišnja stjuardesa Vesna Vulović, u repu aviona, ušavši u Ginisovu knjigu kao osoba koja je preživela pad sa najveće visine bez padobrana, rekord koji će teško biti uskoro oboren. Iako u komi čitavih 27 dana i privremeno paralizovana, ona se docnije sasvim oporavila, radila na administrativnim poslovima u JAT-u i čak povremeno ponovo letela! Slučaj Vesne Vulović je poučan i zbog još jedne stvari koja se odigrala mnogo kasnije: ona je početkom devedesetih godina 20. veka dobila otkaz na poslu u JAT-u zbog javnog kritikovanja tadašnjeg miloševićevog diktatorskog režima. Što pokazuje da su deset hiljada metara puka sitnica u poređenju sa tim koliko je društvo u Srbiji nisko palo.