Сви портрети Ворена Бафета 1

Или: шта са научним доколичарима (први део)

Пише: Милан М. Ћирковић

У науци, као и у остатку људских делатности, постоји огромна количина празног хода. Свима је позната та ситуација: точкови се окрећу, снег, блато и вода прште на све стране, мотор завија, гориво и нерви се троше, али се возило не миче напред. У науци се аналогни проблем манифестује на различите начине, али онај којим ћу се позабавити у овом огледу је посебно акутан у малим срединама; можемо га назвати проблем излишних послова. Наравно, подразумева се да смо се претходно еманциповали и опростили од наивне, романтично-сапуњаве слике науке каква се, нажалост, још среће по разним популарним приказима, основношколским уџбеницима, суботњем додатку „Политике“ и другим тзв. романима са поуком какви су се писали у 19. веку. Не, наука није земља у којој су куће од чоколаде, прозори од мармеладе, свако ради оно што хоће, како би рекла популарна дечја песмица. У питању је много више дарвинистичко преживљавање најприлагођенијих или докинсовска „трка у наоружању“ између предатора и плена.

Кад смо то апсолвирали, можемо да кренемо даље. Један од најспособнијих и најбогатијих људи на планети, амерички инвеститор Ворен Бафет, чија се имовина процењује на преко 45 милијарди долара, познат је и по сликовитом и духовитом изражавању. Према једној од његових бројних биографија, још крајем осамдесетих година 20. века дао је следећу поучну изјаву*:

„Да то желим, могао бих да запослим 10.000 људи да по читав дан сликају моје портрете. И БДП би и даље растао. Али корисност производа била би нула и ја бих тиме спречавао тих 10.000 људи да раде на истраживању АИДС-а или на образовању младих или у медицинској нези. Стога то и не радим.“

Оно што Бафет није експлицирао јесте да би, поред БДП-а, његовом хипотетичном жељом за сопственим портретима порасла и запосленост – стално страшило, нарочито код социјалних демагога – као и читав низ других конвенционалних економских показатеља којима нас медији засипају. У данашње доба микроскопског распона пажње тешко је разумети зашто је Бафетова одлука да излишним активностима не смањује незапосленост дубоко морална (поред тога што је и рационална). Међутим, сведоци смо управо у науци, претпостављеном бастиону рационалности, многи одговорни чиниоци експлицитно не желе да се држе као Бафет, већ заузимају потпуно супротну стратегију, коју ћу за потребе овог текста назвати стратегијом милион портрета. У поједностављеном облику она се своди на идеју: запослимо у науци све за које је то економски могуће – а обавезно и неког преко тога – а да уопште не улазимо у питање каква је корисност њиховог рада. Овде се под корисношћу уопште не подразумева директна финансијска корист, па и практична корист у ширем смислу, већ управо корисност за науку, тј. за њен циљ објашњења познатих и предвиђања будућих феномена. Стратегија милион портрета даље сугерише да је залажење у детаље рада запослених у науци апсолутни но-но и то из неколико различитих разлога:

(1)          Нико није у стању да оцени корисност неког рада по науку унапред; није ли Мајкл Фарадеј ономад рекао након открића електромагнетске индукције (камена темељца електромагнетизма и све електротехнике и електронике) да нема појма чему то служи, али да ће неко из тога сигурно убирати порез?

(2)          Чак и да је неко у стању да прецизно оцени корисност неког рада у науци, опет не би требало да се то чини, јер би се тиме нарушиле академске слободе.

(3)          Чак и у случајевима у којима академске слободе не би биле нарушене, опет то не би било никакво корисно сазнање, јер, на крају крајева не постоји општа корисност, већ се она дефинише у односу на локални контекст.

(4)          Чак и ако се сложимо да је велики – можда и највећи – део рада у науци суштински бескористан, опет то не значи да га не би требало обављати, јер је он можда нужан предуслов да уопште може да постоји онај део који јесте евидентно користан и који остаје забележен у историји науке.

Ово су снажни разлози и они чине проблем излишних послова у науци веома, веома тешким проблемом. Ни најтежи проблеми се, наравно, не могу решити уколико их се ни не покушава решити. До покушаја решавања не може доћи, са своје стране, све док се проблем не перципира као проблем. Застрашујућа одлика савремене науке у пракси састоји се у томе што је стратегија милион портрета у тој мери постала канонски и дефаулт начин гледања на ствари, да се њена проблематичност уопште не запажа. Запазимо драстичну разлику у односу на свет економије и бизниса о коме говори Бафет: тамо је и његовом саговорнику и њему и сваком иоле разумном посматрачу – дакле и не свим новинарима и “аналитичарима” – јасно да би запослити велики број људи на сликању портрета било у старту ако не глупо, а оно у најмању руку “уврнуто”. Са друге стране, то се у свету науке сматра не само неизбежним, већ и пожељним.

Пођимо од краја – разлог (4) је далеко снажнији него што то из горње формулације изгледа и понекад се назива аргументом пирамиде. Да би пирамида могла досећи велику висину, мора имати веома широку основу и највећи део њене масе мора се налазити на сразмерно ниском нивоу. Другим речима, можда квантитет одиста (независно од несрећне повезаности тог гесла са догматским марксизмом) прелази у квалитет? Замислимо да се међу, рецимо, милион портрета Ворена Бафета које његове хиљаде вредних сликара израде за десетак година, пронађе један на нивоу Мона Лизе или бар Белинијевог Дужда Леонарда Лоредана?** Зар њихова неспорна огромна вредност не би оправдала читав подухват?

Ово је сложено етичко питање и у недостатку некакве универзалне функције корисности која би обухватила и вредност маловероватних догађаја најбоље што можемо рећи јесте да не знамо. Са друге стране, то незнање ваља одмерити наспрам сасвим поузданог знања на које сам Бафет алудира кад каже да се одсуство радних сати у лечењу АИДС-а или образовању може прецизно измерити и штета бар на тај приближан начин квантификовати. Обзиром да је било каква расправа ове врсте у тој мери данас инфицирана вирусом политичке коректности, треба бити сасвим начисто око свих последица аргумената које прихватамо. Претпоставимо, тако, да смо у изради стратегије научног развоја у потпуности прихватили (4) зато што смо уверени да се један Никола Тесла може појавити само ако постоји стотину невештих Жика Струја. Са једне стране, ово значи да имамо довољне разлоге да запослимо тих стотину Жика Струја по разним институтима, факултетима и фирмама свих врста. Чињеницу да им је плата обезбеђена треба измерити наспрам чињенице да смо изгубили поштовање за њихов рад, од ког не очекујемо много; што је најгоре, многи од њих сами губе свако поштовање за свој рад, што је не само лоше по здравље – у сваком смислу – већ представља и сушту супротност самој идеји која било кога у детињству и младости води ка научној каријери. Као последица тога, у говору о науци као друштвеној делатности толико често се провлачи карактеристично лицемерје: радо се величају достигнућа људи попут Тесле, Ајнштајна, Дарвина, Паулинга, итд. као нешто божанско и недоступно обичном смртнику, док се са друге стране рекламира да су врата науке широм отворена баш свима и да, уз мало или више труда, свако пре или касније може да постане научник. Чињеницу да смо били у праву кад смо проценили да ће се међу хиљаду талентованих младих математичара (рецимо) наћи један Гротендик или Перељман ваља одмерити наспрам чињенице да смо њих 999 лагали.