Istraživanja pokazuju da su anksioznost, dosada i osećanje neprijatnosti redovni pratioci čak i jednodnevnog odsustva s interneta. Na koji način nas menja stalna konekcija?

Foto: Pexels.com

 

Tekst: Danka Spasovski

Nedavno je socijalnim mrežama kružila informativna mapa, podeljena čak 177 hiljada puta: reč je o karti sveta na kojoj je prikazano oko 120 aerodroma na svim kontinentima, uz upisane podatke o lozinkama bežičnog povezivanja na internet na svakom aerodromu pojedinačno.

Autor mape navodi da će nastaviti da je snabdeva novim podacima kada ih pribavi. Popularnost ovog objavljivanja može se objasniti time da omogućava lakši pristup internetu osobama koje putuju, naročito onima koji moraju da pređu više od jednog leta do krajnje destinacije.

Veliki broj ljudi koristi javne mreže za povezivanje zbog posla, proveru mejla ili čet-klijenta na telefonu ili drugim gedžetima. Međutim, nije malo ni onih koji se povezuju zbog razonode ili komunikacije s prijateljima, tako da je dostupni internet gotovo neophodna karakteristika javnog mesta ili prebivališta.

Osećanje praznine

Promene u društvenoj interakciji koje su doneli stalno prisutni i neograničeni internet, ostavile su svoje tragove i na psihičkom planu pojedinca: dosta korisnika socijalnih mreža doživljava kao obavezu proveravanje svojih naloga i poruka. Drugi izveštavaju o osećanju praznine ukoliko propuste nova dešavanja na Fejsbuku ili Tviteru, čime je izmišljena nova kategorija „strah od propuštanja“ („fear of missing out)“.

Istraživanja pokazuju da su anksioznost, dosada i osećanje neprijatnosti redovni pratioci čak i jednodnevnog odsustva s interneta onih koji su navikli da svakodnevno provode više sati koristeći ga , što praktično znači da mnoge osobe pokazuju znake apstitencijalnog sindroma kada su „oflajn“.

S druge strane, nije retkost da je jedan od zahteva radnog odnosa da je zaspoleni dostupan stalno putem nekog od programa za brzu razmenu poruka. Ovakva komunikacija je tokom radnog vremena deo u korporativnom svetu poželjne sposobnosti multitaskinga, odnosno izvrašavanja više zadataka odjednom.

Međutim, sve je više situacija kada ljudi šalju i primaju mejlove i druge vrste poruka u vezi posla, a izvan radnog vremena. U jednom istraživanju je utvrđena da preterana upotreba brze onlajn komunikacije i informacija, naročito kod starijih osoba, izaziva prezasićenje kognitivnih funkcija, i ovu pojavu naziva „epidemijom odvraćanja pažnje“. 

Nekada se za osobu koja radi prekovremeno – jer oseća takvu potrebu i daje sebi imperativ da bude produktivna – govorilo da je “radoholik”: radoholičarska atmosfera nalazila se u kancelarijama, a prikazivana je kao večernji rad, često bez prirustva drugih osoba.

Danas ovaj termin može da proširi svoje značenje na sve one koji putem laptopa, telefona ili tableta rade tokom čitavog dana, a sa različitih mesta izvan poslovnih prostorija. Nove radne navike i ponašanja unele su novine i u  fenomenologiju disfunkcionalnih ponašanja, pa tako danas imamo sve više ljudi koji bi lako mogli da se “pronađu” u kliničkoj slici poremećaja deficita pažnje, iako nemaju taj poremećaj.

Psihijatar Halouvel uvodi termin “crta deficita pažnje”, kojom karakteriše sve što se dešava u aktuelnom poslovnom svetu, i navodi da nikad u istoriji ljudski mozak nije bio izazvan da prati toliko mnogo podataka, zbog čega je ovakav obrazac ponašanja zapravo odgovor na hiperaktivno okruženje u kom živimo.

Moždani resursi

Da bi mozak imao resurse za nova iskustva i funkcionalno upravljanje kapacitetima za razmišljanje, kažu naučnici, mora da ima redovne periode predaha u budnom stanju – samo spavanje nije dovoljno. Konstantnim proveravanjem novosti i dešavanja na društvenim mrežama pažnja postaje kontinuirano „iscepkana“.

Mentalni napor koji ovakvo ponašanje izaziva može se uporediti s umorom posle celodnevnog rada, a takođe otežava i formiranje celishodnog dugoročnog pamćenja. Istraživač s Mičigenskog univerziteta Mek Bermen tvrdi da se kratke pauze za predah ispunjene gledanjem sadržaja na internetu, kao i rekreativno vežbanje uz slušanje muzike i istovremeno gledanje televizije, ne mogu smatrati odmaranjem. Po njemu, ljudi se takvim aktivnostima više zamore, nego što se odmore.

S druge strane, i u domenu zabave i u sferi poslovanja, vladajuća paradigma je da je više jednako što i bolje: što više komunikacije i što više mogućnosti za komunikaciju – znači da je dostupnost kontaktiranja s bilo kim, bilo kad i bilo gde idealna kombinacija. Ipak, jedan broj profesionalno angažovanih ljudi na internetu uočio je problem „stalne konekcije“ i doživeo ga ozbiljno.

Tako je nastala inicijativa „Sabbath Manifesto“, koja sebe definiše kroz ideju o usporavanju života. Nju je pokrenula grupa umetnika, koji su takođe uveli i obeležavanje Dana „bez struje“, kao načina da se podigne svest o tome koliko su moderne tehnologije inkorporirane u živote velike većine ljudi, u kojoj meri su im posvećeni i koliko to zapravo opterećuje ljude.

Najbolji način za „nekonektovanje“ je svakako neka drugačija aktivnost. Stručnjaci predlažu boravak u prirodi kao najefikasniji vid oslobađanja od stresa i rasterećenja od intelektualnog rada: prema teoriji obnavljanja pažnje, ljudima se poboljšava koncentracija nakon provođenja vremena u šumi, na planini, jezeru i slično – ili čak nakon gledanja slika ili pejzaža iz prirode. 

Ukoliko neko želi da smanji vreme korišćenja interneta i radi efikasnije, a ne nalazi dovoljno snage da kontroliše svoje ponašanje, može da instalira na računar “Cold turkey ”, program koji u određeno programirano vreme blokira zadate sajtove i tako sprečava distrakcije: ponekad je i rešenje ovog tipa efikasno, jer je problem odvraćanja i nastao kao posledica dostupnosti sadržaja koji remete proces rada.

podeli