Употреба хемикалија у рату постојала је још у библијска времена, али се, на срећу, данас сматра противзаконитом
Текст: Невена Грубач
Човек је ратовао од самог настанка сопствене врсте. Закон јачег крчио је пут кроз примитивне цивилизацијске конструкције и скоро па традиционално наставио да одржава људску пажњу у фокусу, а људску природу лакому на победу. Када је искорачено из мрачних историјских епоха, које су у књигама остављале трагове стида због недела које смо једни другима чинили, хтели смо да ствари радимо суптилније, префињеније, хуманије. Али нисмо пожелели да престанемо да ратујемо – пожелели смо да ратујемо по правилима.
Без обзира на чињеницу да је употреба хемикалија у ратним сукобима постојала још у библијска времена, данас се она сматра неетичком и противзаконитом, у складу са Конвенцијом о хемијском оружју, коју су потписале готово све нације света.
Спартанци су димом арсеника покушавали да протерају Атињане током Пелопонеског рата, кинеска династија Сунг се служила отровним испарењима на бојном пољу, а немачки војници су спаљивали кости уроњене у смолу, производивши тако неиздржив смрад, како би непријатеље држали на дистанци. Некада коришћене стреле са врховима натопљеним змијским отровима и каце пуне кључалог катрана, наследила су хемијска оружја новог доба. Она се разликују од конвенционалних, а заједно са нуклеарним и биолошким чине категорију оружја за масовно уништење.
Дефиниција каже да су хемијско оружје супстанце које су, због патофизиолошког механизма деловања, у војном смислу намењене да убију, озбиљно повреде или онеспособе људе. Чине их категорије нервних агенса, пликаваца и загушљиваца, а испоручују се из цистерни, мина, бомби, ракета, димних кутија и на многе друге начине. Постоје бројне врсте хемијског оружја, а заједничко им је то што своју ефикасност дугују низу фактора: чистоћи, стабилности, временским приликама, правцу ветра, начину дисеминације…
Модерно хемијско оружје развијено је и први пут употребљено у Првом светском рату. Симптоми које изазива могу варирати од иритације коже, главобоље или кашља, па до тренутног отказивања респираторног или нервног система.
САРИН
Сарин припада породици органофосфорних једињења. То је безбојни бојни отров без мириса, који је ван употребе од потписивања Конвенције о хемијском оружју из 1993.
Сарин напада нервни систем својих жртава. Првобитни симптоми су нос који цури и стискање у грудима, након чега следе тешкоће са дисањем и губљење контроле над телесним функцијама. Било да се удахне или унесе преко коже, сарин је подједнако опасан. Смртни исход може наступити већ један минут након контакта, уколико се унесе количина од 0,01 милиграм по килограму телесне масе, а противотров не да на време.
Открила су га 1938. два немачка војника, која су покушавала да створе јачи пестицид, а већ годину дана касније кренуло се са масовном производњом за потребе рата. Временом је НАТО уврстио сарин у своје стандардно хемијско оружје, а и САД и СССР су га производиле и складиштиле у војне сврхе.
Током ирачко-иранског рата, Ирак је на курдски град Халабџу бацио бојеве главе пуњене сарином, усмртивши око 5000 цивила.
СУМПОРНИ СЕНФ (Mustard gas)
Сумпорни сенф, или сенф-гас, бојни је отров који спада у категорију пликаваца, јер узрокује појаву пликова на кожи и слузницама. Понекад мирише на бели или црни лук, понекад на сенф, по чему је и добио популарно име, а често уопште нема мирис. Боја му варира од жуте до смеђе, када је у течном или чврстом стању, и може се унети у организам путем ваздуха, уношењем заражене воде или чак додиром.
Дејство овог хемијског оружја се не види тренутно, па жртве, незнајући, могу унети велику дозу. Двадесет четири сата након контаминације почињу симптоми у виду свраба и иритације коже, који се претварају у пликове пуне жуте течности на свим местима где је кожа била у додиру са отровом. Овај гас веома успешно продире кроз гардеробу и оставља хемијске опекотине. Уколико су очи биле изложене, може доћи до привременог слепила, а ако се удахне већа количина сенф-гаса, стварају се пликови и крварење и унутар респираторног система. Унет у већој концентрацији овај отров је смртоносан.
Након своје пионирске употребе током Првог светског рата, сумпорни сенф су користиле многе земље у бројним сукобима на бојном пољу: Уједињено Краљевство и Црвена армија 1919, Италија и Либија 1930, нацистичка Немачка против Пољске током Другог светског рата, Јапанско царство против Кине средином 20. века.
ФОЗГЕН
Фозген је безбојни гас који се на температури нижој од 8,2° Целзијуса кондензује у безбојну, уљасту течност која лако испарава. У ниским концентрацијама има мирис сена или покошене траве. Употребљаван је током Првог светског рата, када је изазвао око 80% укупне смртности проузроковане хемијским оружјем.
Овај представник загушљиваца, најотровнији од своје врсте, делује преко органа за дисање. Важна карактеристика тровања фозгеном је масивни плућни едем, који може довести до смрти 24 сата након контакта са отровом.
Велику количину фозгена комбинованог са хлором Немци су пустили на француске редове на белгијском фронту 1915. године, и на својеврстан начин отворили врата модерном хемијском ратовању. Фозген је ретко коришћен након Првог светског рата, што због негодовања широм планете изазваног неетичким ратовањем, што због чињенице да се тада већ овладало технологијом производње нервих гасова, далеко ефикаснијег хемијског оружја.