Да ли бисте желели да напишете дигиталну аутобиографију? Или волите понекад нешто и да заборавите
Текст: Марија Николић
Свако је у животу бар стотину пута заборавио нешто. Врло често, последица заборављања је била у најмању руку нелагодна међутим, има и оних примера који славе управо овај неуро-процес захваљујући коме смо у стању да превазиђемо одређена непријатна искуства.
Када би постојао уређај који би бележио сваки тренутак вашег живота те који бисте по потреби могли да активирате и на аудио и визуелан начин се подсетите неког сегмента из живота, да ли бисте желели да га имате? Или идаље врло поносно заборављате делове своје прошлости? Налет технолошког развоја и растуће дигиталне неписмености нас лагано баца у сенку овог избора.
Lifelogging
Реч која ће ускоро постати саставни део и српског вокабулара life-logging, представља процес континуираног прикупљања физиолошких података. Први експеримент овог типа урадио је а уједно је и творац израза, Стив Ман, професор са Универзитета у Торонту, који је још као студент на МИТ Универзитету 1994. године почео да носи на себи бежичну камеру и да преноси тако начињене снимке уживо на интернет.
Гордон Бел, истраживач у Мајкрософту је 1998. отпочео сличан процес сакупљајући што је више могуће дигиталних података о сопственом животу како би успео да креира арихиву својих сећања коју би могао накнадно да истражује. Бел је чак написао и књигу Total Recall, у којој је бранио тезу да каталошки присутп сопственој меморији може унапредити животе људи те ће то свакако ускоро постати врло уобичајена ствар за сваког појединца.
На срећу или не, још увек нисмо стигли до тог тренутка али се лагано крећемо у том правцу. Паметни телефони који су у широкој употреби, а који поседују камере и апликације које задивљујуће дају безброј могућности да се у готово сваком тренутку улогујете и на овај или онај начин поделите са ким желите тренутак у ком се налазите, постају све доступнији и јефтинији. Тренутно су у употреби апликације и life-logging уређаји као што су Аутографер, Наратив клип – изузетно мале камере које окачите на ланац око врата, али и апликације и уређаји који сакупљају бесконачно пуно физиолошких података о свакодненој кретњи и активностима као што су фитбит (Fitbit) наруквице и сатови, гугл наочари (Google glass), мајлајфбитс (MyLifeBits) итд.
Искуство једног лајф-логера
Застрашујући се чини призор човека или жене који седе у фотељи и прелиставају на таблету свој пређашњи живот, оптерећени тривијалним детаљима на пример прошлогодишњег летњег одмора или последњег пословног састанка не водећи рачуна о суштини потребе за физичким и психичким одмором или стратешки добро урађеним послом. Један од ретких људи који може да говори заиста о томе како изгледа када сте у прилици да излиставате готово сваки тренутак претходног живота је споменути Гордон Бел који данас има 79 година и идаље је почасни истраживач у истраживачком центру Мајкрософта у Сан Франциску.
Као део пројекта који се зове Моји животни битови (MyLifeBits), Бел је архивирао колико је могао података сопственог свакодневног живота (сем оних конверзација које су правно могле бити спорне) у периоду од 1998 до 2007. Бел је непрекидно проширивао архиву коју је креирао скенирајући све своје фотографије, књиге, чак је сакупљао и базу свих имејлова и других кратких порука (смс, скајп, и тсл.) Носио је око врата и преносну мини-камеру SenseCam бележећи визуелно све детаље и места којима се кретао. И након завршетка пројекта MyLifeBits 2007. године, Бел је наставио да сакупља податке. Недавно је имао операцију бубрега коју је такође комплетно снимио а из здравствених разлога је почео да носи сат који константно мери најразличитије параметре његовог здравственог стања те тако себи практично омогућава нормалан живот.
И након 15 година колико је константно улогован на неки од уређаја који снимају његову стварност, Бел идаље мисли да је дигитална евиденција врло корисна и не види ниједан разлог зашто би се људи ограничавали само својом нестабилном меморијом. У једом од разговора са медијима, изјавио је да се осећа пуно сигурније од када дигитално прати свој живот и да када жели да се подсети то жели да буде стварно и засновано на чињеницама, без емотивних и других хотимичних или спонтаних искривљења своје прошлости, што је особина која краси готово све људе.
Технологија коју данас Бел користи му омогућава да врло једноставно претражује податке путем свог рачунара. Податке је разврстао у два фолдера „приватно“ и „професионално“ те у две категорије „активно“ и „архивско“. Сваки податак му је обележен именом и мета-податком који карактерише неки детаљ као што је нпр ко се налази на фотографији или шта тај податак документује. Оно што признаје да га идаље брине је чињеница да смо далеко од најбољег начина организације и претраге дигиталне меморије. Ако погледате на свом примеру како су вам организовани фолдери фотографија на телефону или рачунару схватићете на шта је Бел мислио: то су углавном нека неуређена поља успомена него организоване колекције сећања. Биће потребно још много дизајнерског посла и компјутерских визија пре него што уређаји који бележе сваки тренутак живота постану угодни за масовно коришћење.
Лепота заборава
Без обзира колико конфорна буде била та нова технологија укидања заборава, сам процес истог је врло често кориснији него што је памћење.
Анинд Деи, професор сарадник на одељењу за интеракцију човека и рачунара на Карнеги Мелон Универзитету, проучава предности лајфлогинга код пацијената који болују од Алцхајмера као и како ова алатка може да помогне људима са одређеном врстом аутизма. Међутим, изван ове директне примене Деи не види како би ови уређаји постали широко популарни и то пре свега због начина на који људи размишљају: када се присетите неког ружног догађаја из живота, у својој глави га углавном учините лепшим како би га лакше поднели, а ако то не урадите бићете несрећнији.
Професор Бел је нашао решење за овакве податке, те их у својој архиви слаже у фолдер који се зове „никада не гледати, заборавити“. Међутим, он идаље сматра да и ови нежељени подаци такође могу бити од важности, ако ни за шта друго онда их бар можете дати свом терапеуту.
Дакле, како бисмо дошли у ситуацију које се унпаред гнушамо, а то је да нам наша комплетна меморија буде на дохват руке у сваком тренутку и да је једноставно поново активирамо, мораћмо прво да променимо начин размишљања а онда ће се спонтано променити и однос према овој новој појави страног имена лајфлогинг. До тада, уживајмо у свим тренуцима заборава, ускоро ће такав процес вероватно бити немогућ.