Da li biste želeli da napišete digitalnu autobiografiju? Ili volite ponekad nešto i da zaboravite
Tekst: Marija Nikolić
Svako je u životu bar stotinu puta zaboravio nešto. Vrlo često, posledica zaboravljanja je bila u najmanju ruku nelagodna međutim, ima i onih primera koji slave upravo ovaj neuro-proces zahvaljujući kome smo u stanju da prevaziđemo određena neprijatna iskustva.
Kada bi postojao uređaj koji bi beležio svaki trenutak vašeg života te koji biste po potrebi mogli da aktivirate i na audio i vizuelan način se podsetite nekog segmenta iz života, da li biste želeli da ga imate? Ili idalje vrlo ponosno zaboravljate delove svoje prošlosti? Nalet tehnološkog razvoja i rastuće digitalne nepismenosti nas lagano baca u senku ovog izbora.
Lifelogging
Reč koja će uskoro postati sastavni deo i srpskog vokabulara life-logging, predstavlja proces kontinuiranog prikupljanja fizioloških podataka. Prvi eksperiment ovog tipa uradio je a ujedno je i tvorac izraza, Stiv Man, profesor sa Univerziteta u Torontu, koji je još kao student na MIT Univerzitetu 1994. godine počeo da nosi na sebi bežičnu kameru i da prenosi tako načinjene snimke uživo na internet.
Gordon Bel, istraživač u Majkrosoftu je 1998. otpočeo sličan proces sakupljajući što je više moguće digitalnih podataka o sopstvenom životu kako bi uspeo da kreira arihivu svojih sećanja koju bi mogao naknadno da istražuje. Bel je čak napisao i knjigu Total Recall, u kojoj je branio tezu da kataloški prisutp sopstvenoj memoriji može unaprediti živote ljudi te će to svakako uskoro postati vrlo uobičajena stvar za svakog pojedinca.
Na sreću ili ne, još uvek nismo stigli do tog trenutka ali se lagano krećemo u tom pravcu. Pametni telefoni koji su u širokoj upotrebi, a koji poseduju kamere i aplikacije koje zadivljujuće daju bezbroj mogućnosti da se u gotovo svakom trenutku ulogujete i na ovaj ili onaj način podelite sa kim želite trenutak u kom se nalazite, postaju sve dostupniji i jeftiniji. Trenutno su u upotrebi aplikacije i life-logging uređaji kao što su Autografer, Narativ klip – izuzetno male kamere koje okačite na lanac oko vrata, ali i aplikacije i uređaji koji sakupljaju beskonačno puno fizioloških podataka o svakodnenoj kretnji i aktivnostima kao što su fitbit (Fitbit) narukvice i satovi, gugl naočari (Google glass), majlajfbits (MyLifeBits) itd.
Iskustvo jednog lajf-logera
Zastrašujući se čini prizor čoveka ili žene koji sede u fotelji i prelistavaju na tabletu svoj pređašnji život, opterećeni trivijalnim detaljima na primer prošlogodišnjeg letnjeg odmora ili poslednjeg poslovnog sastanka ne vodeći računa o suštini potrebe za fizičkim i psihičkim odmorom ili strateški dobro urađenim poslom. Jedan od retkih ljudi koji može da govori zaista o tome kako izgleda kada ste u prilici da izlistavate gotovo svaki trenutak prethodnog života je spomenuti Gordon Bel koji danas ima 79 godina i idalje je počasni istraživač u istraživačkom centru Majkrosofta u San Francisku.
Kao deo projekta koji se zove Moji životni bitovi (MyLifeBits), Bel je arhivirao koliko je mogao podataka sopstvenog svakodnevnog života (sem onih konverzacija koje su pravno mogle biti sporne) u periodu od 1998 do 2007. Bel je neprekidno proširivao arhivu koju je kreirao skenirajući sve svoje fotografije, knjige, čak je sakupljao i bazu svih imejlova i drugih kratkih poruka (sms, skajp, i tsl.) Nosio je oko vrata i prenosnu mini-kameru SenseCam beležeći vizuelno sve detalje i mesta kojima se kretao. I nakon završetka projekta MyLifeBits 2007. godine, Bel je nastavio da sakuplja podatke. Nedavno je imao operaciju bubrega koju je takođe kompletno snimio a iz zdravstvenih razloga je počeo da nosi sat koji konstantno meri najrazličitije parametre njegovog zdravstvenog stanja te tako sebi praktično omogućava normalan život.
I nakon 15 godina koliko je konstantno ulogovan na neki od uređaja koji snimaju njegovu stvarnost, Bel idalje misli da je digitalna evidencija vrlo korisna i ne vidi nijedan razlog zašto bi se ljudi ograničavali samo svojom nestabilnom memorijom. U jedom od razgovora sa medijima, izjavio je da se oseća puno sigurnije od kada digitalno prati svoj život i da kada želi da se podseti to želi da bude stvarno i zasnovano na činjenicama, bez emotivnih i drugih hotimičnih ili spontanih iskrivljenja svoje prošlosti, što je osobina koja krasi gotovo sve ljude.
Tehnologija koju danas Bel koristi mu omogućava da vrlo jednostavno pretražuje podatke putem svog računara. Podatke je razvrstao u dva foldera „privatno“ i „profesionalno“ te u dve kategorije „aktivno“ i „arhivsko“. Svaki podatak mu je obeležen imenom i meta-podatkom koji karakteriše neki detalj kao što je npr ko se nalazi na fotografiji ili šta taj podatak dokumentuje. Ono što priznaje da ga idalje brine je činjenica da smo daleko od najboljeg načina organizacije i pretrage digitalne memorije. Ako pogledate na svom primeru kako su vam organizovani folderi fotografija na telefonu ili računaru shvatićete na šta je Bel mislio: to su uglavnom neka neuređena polja uspomena nego organizovane kolekcije sećanja. Biće potrebno još mnogo dizajnerskog posla i kompjuterskih vizija pre nego što uređaji koji beleže svaki trenutak života postanu ugodni za masovno korišćenje.
Lepota zaborava
Bez obzira koliko konforna bude bila ta nova tehnologija ukidanja zaborava, sam proces istog je vrlo često korisniji nego što je pamćenje.
Anind Dei, profesor saradnik na odeljenju za interakciju čoveka i računara na Karnegi Melon Univerzitetu, proučava prednosti lajfloginga kod pacijenata koji boluju od Alchajmera kao i kako ova alatka može da pomogne ljudima sa određenom vrstom autizma. Međutim, izvan ove direktne primene Dei ne vidi kako bi ovi uređaji postali široko popularni i to pre svega zbog načina na koji ljudi razmišljaju: kada se prisetite nekog ružnog događaja iz života, u svojoj glavi ga uglavnom učinite lepšim kako bi ga lakše podneli, a ako to ne uradite bićete nesrećniji.
Profesor Bel je našao rešenje za ovakve podatke, te ih u svojoj arhivi slaže u folder koji se zove „nikada ne gledati, zaboraviti“. Međutim, on idalje smatra da i ovi neželjeni podaci takođe mogu biti od važnosti, ako ni za šta drugo onda ih bar možete dati svom terapeutu.
Dakle, kako bismo došli u situaciju koje se unpared gnušamo, a to je da nam naša kompletna memorija bude na dohvat ruke u svakom trenutku i da je jednostavno ponovo aktiviramo, moraćmo prvo da promenimo način razmišljanja a onda će se spontano promeniti i odnos prema ovoj novoj pojavi stranog imena lajfloging. Do tada, uživajmo u svim trenucima zaborava, uskoro će takav proces verovatno biti nemoguć.