Ништа се, без сумње, неће догодити кад 21.12.2012. истекне велики циклус у календару Маја, али цивилизације се, на крају, ипак неизбежно руше
Текст: Слободан Бубњевић, Марија Видић
„Њихова је пропаст била природна и неизбежна последица неумерене величине“, каже британски историчар из 18. века Едвард Гибон, аутор вишетомног ремек-дела Опадање и пропаст Римског царства, које је код нас објављено у скраћеном издању, а у коме Гибон, између осталог, износи и став да заправо није чудно што је римска империја пропала, него што је тако дуго трајала.
Имају ли цивилизације заиста природан рок употребе после кога се кваре или пак враћају произвођачу? За годину која долази везује се урбани мит о календару древних Маја, који су њиме, наводно, предвидели да ће се смак света или бар крај цивилизације коју знамо догодити 21. децембра 2012. Чињеница је да је овај датум сасвим арбитаран и за саме Маје, будући да се тада само окончава њихов календар, односно период у календару, али нигде у мајанској култури не постоји идеја да тог датума долази до апокалипсе.
Но, то не значи да се некакав коначни крах, кад год он био, не очекује у мајанском, али и у сваком другом гледању на будућност. Готово да нема мислиоца, од Гибона, преко Шпенглера до савремених истраживача, који на овај или онај начин не види процес развоја цивилизација као пут од развића ка коначном крају. Једнако у случају Римског царства, Совјетског Савеза, Старог Египта, цивилизације Ускршњих острва или цивилизације Маја. Међутим, како и зашто ишчезавају цивилизације? Да ли је то неповратан процес за све, укључујући и нашу савремену цивилизацију?
ГОДИШЊА ДОБА
Остављајући по страни велику тему о апокалипси као културном, теолошком, социјалном и психолошком питању, у сваком познатом предвиђању – узмимо, на пример, оно Исака Њутна о смаку света 2060. године – цивилизације се на крају руше. Чак и астрономске теорије подразумевају да и саму Земљу једном, мада знатно касније, очекује крај.
Већина историчара дели развој и опадање једне цивилизације на више фаза. Немачки историчар Теодор Момзен (1817–1903) у делу Историја Рима, за које је 1902. награђен Нобеловом наградом за књижевност, навео је пет историјских фаза на које се већина истраживача и данас ослања. Момзен тако дели развој цивилизације на: настанак, раст, старење, колапс и опадање. У случају Рима се ове етапе развоја сасвим јасно виде, а није их тешко уочити ни код оних цивилизација које су заузимале мање територије и трајале краће.
У нешто другачијем решењу, немачки филозоф Освалд Шпенглер (1880–1936) у својој чувеној књизи Пропаст Запада из 1918, дели историју цивилизације на четири годишња доба: пролеће, лето јесен и зиму.
Данас је устаљено виђење да цивилизације могу да заврше на два могућа начина – да буду разорне или апсорбоване, у зависности од тога како се мења њихов такозвани капацитет прилагођавања.
Први случај подразумева да ће се могућност прилагођавања смањити нагло, услед спољних и унутрашњих нестабилности, па ће цивилизација нагло пропасти, уз ратове, сеобе и драматично спуштање нивоа технолошког развоја. Такви примери иду од царства Хетита, преко Рима и Гупта империје, цивилизације Маја, до кинеске династије Танг.
Са друге стране, заједница се може полако прилагодити и претопити у неку нову, већу и динамичнију културу, као што се догодило са Византијом, Старим Египтом и културом Астека и Инка. Иначе, има више могућих начина како до тога долази – цивилизације се могу само обрушити као кула од карата, али исто тако могу расти до стадијума диносауруса или пак изгубити брзину развоја, а почивају на својој захукталости и расту.
КРИТИЧНА ТАЧКА
Цивилизације су, ма како их дефинисали, врло комплексни системи, који следе нека конкретна правила, имају извесну унутрашњу динамику и доспевају у критично стање. Као што такође врло сложен климатски систем у неком тренутку може да достигне критичну тачку и да на планети Земљи наједном завлада ледено доба, цивилизације се могу обрушити када неки од унутрашњих или спољних друштвених процеса дође до своје критичне тачке.
У случају Римске империје може се рећи да је опадање био спор процес који се протегао на више стотина година. Посматрачу, са ове дистанце, са самог краја временске скале, тако велике и дугорочне цивилизације представљају вековима стабилне, моћне грађевине које се готово напречац обрушавају у такозвани мрак Средњег века.
Такве цивилизације, наиме, током свог дугог трајања превазилазе свакојаке проблеме, од војних изазова, до друштвене структуре, па је увек питање како пропадају након једне конкретне најезде, природне катастрофе или економског слома.
Ако их условно посматрамо у еволутивном кључу, јасно је да до критичног тренутка мора доћи због расподеле ресурса, какви год они били. У неком моменту ресурси више нису довољни да нахране и одржавају популацију која чини цивилизацију. Још у 18. веку је математичар Томас Малтус сматрао како ће број становника и количина хране увек бити у раскораку.
Наиме, према његовом прорачуну, број становника увек расте брже него резерве хране за једну популацију. Имајући у виду овај пионирски рад, Чарлс Дарвин је своју теорију еволуције и осмислио на идеји да због сталног недостатка ресурса, природне популације воде борбу за опстанак. Тако посматрано, могли бисмо рећи да се и цивилизације понашају налик на врсте које настају и изумиру. Но, та је слика ипак сувише поједностављена.
СКЛОНОСТ РУШЕЊУ
Читав је сплет теорија које покушавају да објасне узроке због којих такав један друштвени систем постаје критично нестабилан. Неке се попут Шпенглеровог виђења, заснивају пре свега на унутрашњој борби унутар друштва, где свака цивилизација развија империјалистичке жеље које је воде у крах.
Британски историчар и поборник теорије друштвених циклуса Арнолд Тојнби дао је једно од занимљивијих тумачења по коме уске владајуће елите постају паразити система који се потом природно руши изнутра.
Са друге стране, има теоретичара који сматрају да економски или морални разлози нису толико важни колико једну цивилизацију заправо уништава комуникација са „варварима“, односно усвајање неких сасвим нових вредности и културе.
Трећи пак сматрају да је кључ у неадаптираности елита, које су добре у решавању једне врсте проблема, али управо због успеха свог начина мишљења на једном пољу, више не умеју да пронађу решење када се околности промене. Заговорник ове идеје је савремени амерички антрополог Јозеф Таинтер.
Неке од последњих студија проналазе конкретну листу могућих узрока. Тако је компјутерска анализа више од четрдесет цивилизација које су давно пропале довела до изналажења пет основних разлога за њихов нестанак: раст унутрашњих немира или претњи од инвазије, уништавање животне средине и окружења, природне климатске промене, сувише удаљени ресурси и зависност од трговине, као и друштвени одговор на такве спољне претње.
ГДЕ СУ СВИ ОНИ
У друштвеним наукама одомаћен став да цивилизације имају свој природни крај може се сагледати и из једног сасвим другог, знатно даљег угла. Наиме, колико цивилизације треба да трају да би дошле у комуникацију једне са другима? Ако су на временској оси прекратко, то практично значи да се не могу видети узајамно. Посебно кад је реч о космичким временским скалама.
Ово је питање поставио физичар Енрико Ферми једног летњег поподнева 1950. године у Лос Аламосу, славној лабораторији у којој је пет година раније развијена атомска бомба. Америчке новине су у то доба биле препуне вести о наводним сусретима са ванземаљском цивилизацијом, са НЛО-ом, али и једнако мистериозним нестанцима канти за ђубре са улица широм САД.
Тог поподнева, Енрико Ферми је кренуо на ручак са још три научника Едвардом Телером, Хербертом Јорком и Емилом Конопинским. И док су, уз оброк у „Фулеровом пансиону“ ћаскали о вези између НЛО-а и канти за ђубре, наједном, Енрико Ферми, најстарији и најугледнији међу њима, баца кашику на сто и први пут поставља своје чувено питање: „Где су сви они?“
Познато као Фермијев парадокс, ово питање, ма како једноставно, заснива се на невероватној чињеници да би, с обзиром на број звезда у нашој галаксији, морало постојати бар милион цивилизација које би могле да нас контактирају, а да до сада нисмо видели ниједну.
Да ли је разлог то што цивилизације прекратко трају и увек се самоуниште? И колико ћемо ми трајати да бисмо их видели и чули? За галактичке размере, боравак људи на Земљи је далеко краћи него што је трајање изоловане цивилизације каква је мајанска у људској историји. А Маје су заправо у свом календару биле претерано оптимистичне. Њихов свет је ишчезао вековима пре периода који је предвиђао њихов календар.