Слепи миш је једна од животиња за коју се везује највише митова и заблуда. Он пије крв, уједа, петља се у косу, а уз то, и Дракулин је ближи рођак
Текст: Марија Видић
Како избацити слепог миша из стана? Само у Београду током лета стотине људи муку мучи са овим проблемом. Слепи мишеви улећу кроз прозоре у осветљене просторе, углавном јурећи неког инсекта, или сасвим случајно.
Углавном бивају затечени, баш као и власници станова. Настаје паника, људи вичу, беже, лупају вратима, или покушавају да га улове. Стручњаци из Природњачког музеја, као и из Друштва за очување дивљих животиња „Мустела“, на недавно одржаној Европској ноћи слепих мишева, апеловали су на грађане којима се ово догоди да никако не стварају пометњу. Најважније је не паничити, јер ће слепи миш да се уплаши и дезоријентише. Најбрже ће изаћи из собе ако је и ви напустите, или ако се умирите и обавезно угасите светло.
Уколико сте стално жртва упада ових животињица, најзгодније решење је да на прозоре ставите мреже за заштиту од инсеката. Ако проблем не успевате да решите, можете се обратити Природњачком музеју или Друштву „Мустела“. И још једно важно упозорење: повређеног, или слепог миша у било којој ситуацији, никад не треба дирати „голим“ рукама, већ обавезно рукавицом или крпом. Иако обично не уједа, слепи миш у покушају самоодбране може покушати да грицне.
ЗАБЛУДЕ
Слепи миш је, иначе, једна од животиња за коју се везује највише митова и заблуда. Он пије крв, уједа, петља се у косу, а уз то, и Дракулин је ближи рођак.
Занимљиво је да је тврдња о томе да се слепи мишеви петљају у косу потекла са наших простора и није се раширила. У другим, чак и суседним државама, како је речено током Европске ноћи слепих мишева, није примећено да постоји та заблуда или страх. Чак, како је објаснио Бранко Карапанџа из Друштва „Мустела“, у дугогодишњој пракси његових блиских сусрета са слепим мишевима, што у пећинама, што на другим местима, није забележен ниједан овакав случај. Петљање у косу је, тврди, и анатомски немогуће за слепог миша. Догодило се, навео је, да је један уморни и успаничени слепи миш, тражећи мирно место да се примири, слетео на главу Карапанџине колегинице која се трудила да мирно седи у неком углу. Додуше, ни тај се није упетљао.
Јасно је и да слепи мишеви не пију крв. Односно, то раде само три врсте слепих мишева које живе у Јужној Америци. Међутим, ниједна од европских, нити нека од 30 врста слепих мишева које живе у Србији, не уједају и не пију крв, већ лове сићушне инсекте. Кривац за ову заблуду о злим слепим мишевима, као и за њихово повезивање са вампирима и грофом Владом Дракулом (који иначе немају баш никакве везе са слепим мишевима), јесте романописац Брем Стокер. Он је у роману Дракула из 1897. популарисао ову идеју, која ни више од 100 година касније није нестала.
Но, вероватно највећа заблуда у вези са слепим мишевима је што они нису мишеви, а нису ни слепи. Мишеви су глодари, а слепи мишеви нису. Као и други сисари, они носе младунце у стомаку и са њима су повезани пупчаном врпцом баш као и човек, а када се беба слепи миш роди, мајка га доји. Они су, уосталом, једини прави летећи сисари.
Слепи мишеви нису слепи (а ни глуви), они виде, поготово на светлу. Међутим, тврдња да су слепи потиче од њихове способности ехолокације. Наиме, слепи миш у мраку функционише помало налик ултразвучном апарату – он одашиље ултразвучне импулсе који се одбијају од тела у околини, а слепи миш добија повратну информацију на основу које ствара слику о изгледу простора о ком се креће.
ПЕЋИНСКИ ДРУГАРИ
Митологија из готово свих делова планете препуна је прича о слепим мишевима, а они симболишу најразноврсније појаве. У Кини су на пример симбол благостања, среће и дугог живота, у Јужној Америци слепи мишеви су посредници између неба и подземља и често коришћени симболи на жртвенику, а Маје су имале бога полу човека, полу слепог миша који је повезиван са жртвом, смрти и тамом.
Но, занимљив податак који се могао чути током Европске ноћи слепих мишева је да људи уопште нису сликали слепе мишеве на зидовима пећина – пронађене су само на два места у аустралијским пећинама. Због чега, ако се зна да су сликали најразличитије животиње које су живеле у њиховој околини?
Карапанџа објашњава разлог: човек и слепи миш у пећини су заправо живели у заједници и слепи мишеви нису били никаква непознаница, већ сапутници, прве комшије. Отуда и није постојала фасцинација њима, као неким другим животињама које су ловили и које су имале значајан утицај на њихов живот.
СТАНИШТЕ
Слепи мишеви су, дакле, некад живели врло близу људи, а како су се у савременом свету ширила човекова станишта, тако су поново почели да станују заједно. Слепи мишеви у градовима се усељавају на таване, у кутије од ролетни, у напуштене зграде, а упадају и у усељене станове. Они, у недостатку склоништа у природи, ту траже храну или место за живот. У међувремену су се прилагодили ери електрификације – тамо где има уличних лампи има и бубица које се окупљају на светлу, па привлаче и слепе мишеве.
Слепи мишеви су у Србији заштићене врсте. Забрањено је хватати их, убијати, малтретирати. Они су веома важни за животну околину јер су најважнији регулатори бројности ноћних летећих инсеката у градовима. Да нема слепих мишева, прскање комараца нам не би много помогло да се отарасимо тих напасти. Слепи мишеви, мало је познато, не стварају баш никакву штету по човека. Не уништавају зграде у које се насељавају, не оштећују материјале као “прави” мишеви и пацови, не претурају по кухињи и не уједају. Чак и ако би вас ујели, не би вам пренели тешку заразну болест коју би можда добили од неке штеточине.