Реконструкцијом изумрлих врста на основу фосила из северног Малија, научници су утврдили да је највећа пешчана пустиња на свету некад добрим делом била прекривена водом и да су у њој живеле огромне животиње
Текст: Ђорђе Петровић
Непрегледна пешчана пространства Сахаре некада су добрим делом била прекривена морем, дубоким 50 метара. Још осамдесетих година прошлог века, британске истраживачке експедиције у Малију откриле су у седиментима испод пустињског песка огромни корњачин оклоп и читаву колекцију фосила. Испоставило се да је на овом подручју, које данас углавном доживљавамо као пусто и беживотно место, некад све врвело од живота. И то прилично необичних облика живота.
Наиме, нова научна студија показала је да су сахарске животиње, пре 50-100 милиона година, биле не само разнолике, већ и огромне растом. Реконструкцијом фосила изумрлих морских животиња научници су открили да су неке од највећих врста сомова и морских змија живеле на простору који данас заузима сахарска пустиња.
То не треба толико да нас чуди – сматра Маурин О’Лири, палеонтолошкиња са Универзитета Стони Брук у САД и водећа ауторка студије – јер је суви и шљунковити север Малија некад „изгледао више као данашњи Порторико“: сунце је обасјавало обале покривене различитим типовима вегетације попут најранијих врста мангрове, док је плитко морско дно било начичкано бројним мекушцима.
О’Лири и њене колеге формално су именовали геолошке јединице на овом подручју, први пут уцртавши ову област на геолошку мапу и показавши тиме како је море опадало и отицало током 50 милиона година. Изучавањем геолошке структуре северног Малија, они су сакупили информације о „k-pg граници“, граници између доба креде и доба палеогена. Ова граница представљена је геофизичким маркером који означава једно од најмасовнијих изумирања у историји наше планете – нестанак диносауруса.
Посматрајући фосиле из овог геолошког транзиционог периода – као што су 1,6 метара дуг сом, 12,3 метра дуга морска змија и 1,2 метра дугачки пикодонти (врста кошчате рибе) – ови истраживачи развили су идеју да су тек крајем доба креде и почетком палеогена ове животињске врсте почеле да достижу џиновске величине. За то је највероватније заслужан, сматрају они, феномен острвског гигантизма.
Ова појава већ дуго је позната еволуционим биолозима и карактеристична је за мала и изолована острва. Наиме, тела врста које ту живе могу се понекад развити до импозантних величина, вероватно зато што имају на располагању више ресурса или зато што им на острву прети тек неколико предатора. Али, какве везе има овај феномен са морским животињама које су биле предмет ове студије?
„Идеја је да се можда овај острвски гигантизам може применити и на ’водена острва’“, каже О’Лири. „Ако имамо у виду море које долази и одлази, могуће је да оно иза себе оставља џепове са водом у којима нове варијабле одређују величину тела.“ Другим речима, у тим изолованим „лагунама“ услови су били знатно другачији од уобичајених и сасвим је могуће да су они допринели гигантизму животиња чији су фосили пронађени.
Иако су геолошка историја Сахаре и њен некадашњи биодиверзитет прилично изненадили научнике, присуство древних морских створења на овом простору није новост за људе који живе у овој области, у шта се поменути научну тим уверио у више наврата, током експедиција 1999, 2003. и 2009. године. „Локални народи… знали су да је море пресахло, они би говорили о шкољкама које су пронашли и знали су да су то морске шкољке“, каже О’Лири.
Чињеница да је Сахара некад била под водом, наводи она, показала је да је дошло до озбиљних климатских промена и да се ниво мора значајно мењао, што би оне који поричу климатске промене требало да наведе да ставе прст на чело. О’Лири се нада да би, разумевањем ових историјских примера, људи били спремнији да прихвате да је оно што им научници говоре тачно и да би боље разумели значај и дубину ових планетарних промена.